02-IX-2004.
Двајздеветог смо опет ишли у Ричмонд, однели шта је требало. Тражили смо печоп, ака пет шоп, и упутили нас негде „преко три моста“. Нашли смо, ал' та три моста су била преко неких поточића, једва смо их приметили. Нина купила ново морско прасе, замену за Мићу. Зваће се Чу, јер је тако чупава, длака јој иде у свим правцима, има бар шест оних тајфунчића, места одакле се зракасто разилази. А шара је таква да често морам добро да погледам, па тек кад приметим (или не) сјај у оку, онда знам којим је крајем окренута овамо.
Пред суседном зградом је рам од бицикла везан за ограду, и закључан. Фали све - педале, седиште, ланац, точкови, чак и пакне са кочница.
Изгледа да је било добро зезање, чак смо направили и суши (код куће, па понели?). Кући нас је дочекао поприличан Месец (не верујем да је био пун, ако сам га снимио на западу увече), ал' били добри облаци. Нема правог заласка без загађења.
Данас смо коначно монтирали судоперу. Без пулта, намештај и даље стоји отворен. Подметнуо сам две летве и везао их јаком челичном жицом. Ради и тако, и радиће још неко време. Оне плочице што смо лепили на зид, нисмо залепили. То коњско лепило што се тако дуго суши, неће да се осуши јер материјал није довољно порозан - с једне стране шљако блокови, премазивани ко зна чиме све и колико пута, с друге стране керамика. Кад смо измакли ону летву којом смо то подупрли, све је кренуло да клизи низ зид. О том потом.
Сама офарбала степениште...
Иначе, фрижидер је невероватан - био је међу најјефтинијима, а има места колико хоћеш. У вратима су доста широке преграде, па може да стане канистер са млеком, или два реда флаша. Успели смо да га напунимо само кад смо напазарили да носимо деци у Ричмонд. Кад смо то однели, опет места напретек.
У оном стану је сваки ветар фијукао, јер је улаз био отворен, били смо на ћошку, фасада ребраста (од оних пластичних дасака којима је покривена) и још неколико прозора није заптивало како треба. Тамо је сваки ветар звучао трипут јачи него што је био, а овде је за време ветра унутра таква тишина да можемо и да не приметимо. Једино се на тунелу од аспиратора повремено дизала клапна. Наш аспиратор је иначе кружни, тј не треба му тунел него избацује прочишћен ваздух назад у кухињу, па се све мислимо да тај тунел некако затворимо.
Чујем да је Ричмонд добио око 30цм кише тада, али се деца нешто нису жалила. Њихов део града је ионако на брду - једно километар даље има таква спуштаљка у долину, да подсећа на Балканску (осим по ширини, наравно).
Пише ћале
Кад сам се враћао кући, у улици до ваше, баш код куће Нинине другарице Вере, поткујем задњу леву гуму са ексером из коњске потковице. Шта да кажем. Мењао сам точак по највешој врућини (било је око 14 сати), а мама ме чекала на ручак и секирала се шта ли ми се десило.
Ја сам из гуме извадио оно за пенџетирање женске штикле, комадић пластике са ексером, али гуми ништа. Ево има четири године како терам са овим гумама, и тек су на пола гаранције (гаранција је 60.000 миља, илити 96.000 километара). Пре неки дан сам узео да проверим прЕтисак, предње су изгубиле око 0,05, задње око 0,1, а прешао сам око 2400 км откако су ми балансирали точкове. Стварно сам изненађен како овде праве добре гуме.
Занимљиво је да су овде за време другог светског рата имали бензин на тачкице, иако су имали нафте на претек. Разлог је био у ствари у гумама - хтели су да ограниче хабање гума, јер су Јапанци држали сва места где расте каучуково дрво. Онда још нису имали синтетику. Тад су се ваљда зарекли да ће да буду независни по питању гума, и истерали квалитет. Зато су сад зависни од стране нафте :).
да ли сте послали онај ЦД и слике Драгињи у Чикаго.
Хтео сам прво да га погледам, те сам то урадио јуче, тј покушао сам али је снимљен у неком формату за који немам кодек (кодер/декодер), те ништа од тога. Сад иначе морам да шаљем папире за путне трошкове, па ћу о истем трошку спаковати и ово.
Трећи септембар.
Лена креће у школу тек у уторак (7.) јер је у понедељак Први мај :). Данас су звали из градског нечега за школски транспорт, и рекли где ће да чека аутобус (пошто смо промену адресе доставили кад је распоред већ био направљен). Изгледало је мало далеко, скоро пола километра, али су рекли да назовем кад им васкрсне мрежа, за пар сати. Звао, и нашли смо другу станицу, три ћошка одавде. Бус пролази туда око седам и нешто, а док не види у које време стварно пролази, најбоље да се нацрта око 7:10. До школе има добра четири километра или јаче, тако да ће добро да упозна све улице између нас и школе. Настава вероватно почиње око осам и нешто, а завршава се у 15:20, па кад стигне назад. С обзиром да им је развоз деце компликован (школа од 600 ђака има 40 аутобуса!), да се очекивати да ће прве недеље бити застоја, док свако нађе свој бус. И не само због укрцавања, него и док возачи науче маршруте. Њима се сваке године мења, како где неко дете заврши осми, а неко друго упише шести.
Велики Штрумф изгледа само прави забуну, и као да све боље ради кад он није ту да смета :). Са Давидом ћу се видети за викенд, данас иде на неки семинар у Бентонвил у Арканзасу (тј требало би у Аркансоу, тако овде изговарају), а онда у петак долази у Њујорк. Остајем до уторка.
Четврти.
Монтирали смо перилицу/сушилицу ака фрижидер фрижидер. Није било лако, грдосија је то, а треба се завући иза да се укаче сва три црева - онај гибљиви сулундар за издув, топла вода, хладна вода. А и струја је била проблем, не знам зашто кад је остало већ ту и баш ту, него сам кроз рупу у зиду довукао вод и наместио утичницу. Једино никако нисам успевао да је причврстим, јер је увек кабл вуче у неку страну, а нисам био расположен да је растављам, шрафим кутију уз летву, све поново састављам, и то у том мрачном буџаку где баш и не видим шта радим. Уместо тога сам покушао да је залепим уз летву, ал' наравно кабл опет вуче а лепило клизи. Те сам то некако притегао уз неку летву, па то онда већом стегом опет избалансирао, да стоји тако преконоћ док лепак ухвати. Ал' јок, остало је тако укриво да виси. Са тим лепком никако да укачимо како ради.
Онда је требало све то повезати - струју (морао сам да развезујем, јер су лимови у утичници различити, онај за уземљење је ћошкаст, и наравно да сам га ставио на погрешно место кад сам склапао), ладну воду, топлу воду, одвод прљаве воде, одвод топлог ваздуха из сушилице. Први проблем се појавио са водом - чим сам одврнуо вентил, почела је да пишка вода на све стране. Вентили су заварени за цеви (бакар, 3/4 цола), и како сад да их заменимо?
Онда ми паде на ум да сам у вентилу, док сам бленуо у њега (као теле...), видео да је механизам врло једноставан, гумица доле и гумица горе... хм, ако он пишка док је мало отворен, то је можда зато што горња гумица још није затворила вентил са горње стране. Можда, ако отворимо до краја... и гле стварно, стаде. Стаде и онај други. Добро, угурај машину у буџак, креши. Машина је невероватно тиха, кад центрифугира чује се као да полеће авион, али тихо. Ако се веш распоредио тако да много дрма, стане, промуља га мало, па проба поново. Е, кад је избацивала прву воду, имали смо поплаву - наравно, одвод је зачепљен. Тамо где не треба, цури, а тамо где треба, не цури. Одмах сам сео у кола и отишао до Луа, те купио сајлу. Сајла је добила надимак из цуга, по Брајану Ожеру, или Огеру, или Оџеру - чувени оргуљаш из седамдесетих - јер се та сајла овде зове баш оџер (auger). Провртели смо то мало, и отад вода лепо одлази.
У горњем делу је сушилица, а и то не мора да се тера много, јер веш из машине излази скоро сув. Прво што ионако троши мало воде и детерџента - воду скоро ни не видимо - а друго што га темељно исцентрифугира, и онда га још врти три минута тамо овамо на суво, да се растресе, да се не би изгужвало током сушења. Одушевљена, након четврте туре веша (по две дневно, док није опрала све што смо запрљали за протекли месец) јој је било скоро криво што нема више :).
А да, црево за топлу воду. Овдашње веш машине немају своје грејаче, колико видим, него колико им се пусти из бојлера. И ту онда нема искувавања, нема да пере на 90°, то само троши јаче детерџенте и зато им веш никад није тако бео, испадне временом штогод сивкаст. И други се жале на то.
На другој слици видим да смо у Глоцу купили и тоцило. Нисам нешто много оштрио њим, али је после добро дошло за друге ствари. Цијена, ситница, 20$.
Судопера... генерална проба је наизглед успела, опрао сам своју шољу за кафу. Проблем се појавио касније, кад је опрала већу количину судова, па смо видели да не отиче.
Јуче и данас сам вртео Брајана са свих страна одакле сам могао да га завучем (а дугачак је шест метара), чак сам извадио целу сајлу из моталице и уштекао је у бургију, па сам доста вртео и на струју, и опет ништа. Цури мало помало, треба добра четири сата да се испразни кад су обе стране судопере пуне око три четврт. Можда ћемо пробати са дужом сајлом... нисам више паметан шта да пробам.
И коначно смо се отарасили старог тепиха. Испробао сам један од комплета скалпера (шест резалица, 2$, џабе) и исекао га у комаде, те послагао у канте за отпатке. Срећа те ђубретари нему појма да је суседна кућа празна, те можемо да користимо две канте кад нам баш треба :).
Спомиње се: Вера Вранеш, Давид Краковски, Јелена Средљевић (Лена), Јисак Квјатник (Велики Штрумф), Невена Средљевић (Нина), Сејини, Чу, на енглеском