12-IX-2004.
Девети. Нинина соба сад изгледа овако. То је та нијанса. Штеди на грејању, чим уђеш дође ти топлије.
Свуда смо терали то шмрљано горе, да се што мање примети какви су зидови. Мало оптичке варке никад није шкодило. Што би рекла она, „да ли ме то очи варају или је то оптичка варка?“.
И у овој соби је под од пластичних плочица. Оставили смо их засад, док не дође тепих и ту на ред. Кад је једном дошао, јоој... уклонили плочице, а под њима опет то њихово лепило, које се никад не осуши, па ужас. Живи смо се намучили док смо раширили подлошку, јер гдегод станеш, ђон се залепи, где спустиш нешто, оно се залепи. Више смо одлепљивали случајно залепљено него што смо радили. Ал' смо јако одахнули кад смо били готови.
Као и сваке године, нови уџбеници. Огромно, тешко, тврде корице. То је власништво школе, и бесплатно је ако на крају године уредно вратиш. Једне године је на корицама уџбеника из историје била чувена фотка са Јалте - Стаљин, Черчил, Рузвелт, у боји, све супер, и одмах смо видели да је лажњак. Рузвелту су избрисали цигарету, него онако случајно држи кажипрст и средњи испружене заједно, а домали и мали штогод савио. Не сећам се да ли су и Черчилу избрисали цигару.
Педагошка вредност овог потеза је очигледна: можеш да лажеш како хоћеш, ако знаш да ће да те ухвати нека безначајна мањина, јер већина или неће приметити или се неће бунити. А они што те ухвате немају где да се огласе. То јест имају, али тако да и даље допру само до подједнако безначајног броја људи. Све је дозвољено против пушења.
Једанаести.
Давид и ја смо се нашли у хотелу (увек истом, ту може да се ноћи за 100$, што је горња граница преко које Велики Штрумф неће да плати, бар не нама). Ко би дошао први, оставио би другом поруку на рецепцији, са бројем собе (а одатле је било једноставно са кућном централом).
Собе су нам биле повисоко. Његова на, ваљда, десетом, моја на четрнаестом спрату (био би тринаести кад би бројали поштено, односно дванеасти по нашки). Бар сам имао поглед одозго на разноразне терасе и равне кровове - људи су себи запатили баштице, развукли сунцобране и лежаљке, ма когод је могао је себи ижљебио неки кутак у Великој јабуци, где двадесет метара даље почиње велеградски метеж а они седе у својој оази и пијуцкају нешто.
Скупили смо се прво у његовој соби, да кренемо да се договарамо. Искористио сам прилику да снимим његову тастатуру. Не знам да ли је ово баш француски азерти или белгијска подваријанта, ал' добро је дошло касније, да имам. Догађало се да треба да се качим на неку његову машину у Антверпену, и тамо је, наравно, фламански намештен као језик, и ова тастатура. Више пута сам завиривао у ову фотку, одштампану, само да погодим где су заграде и остало.*
И гле, укључио је лептоп и радио на њему, иако је субота. Е, не придржавамо се шабата, а?
Ујутро смо отишли да се полако прошетамо до фирме, сели негде у башту да попијемо кафу. Први пут видим да се у кафанама продаје флаширана обична вода. Тј не баш обична, ово је коштало, и имало и неко име, и било ваљда из Европе. Зачудо, никакве гужве нигде, а недеља пре подне.
У фирми нас је било само неколико, и ту смо заузели директорову канцеларију, има највећи сто и ту можемо да седнемо један до другог и цртамо шта хоћемо. Немам појма шта смо радили, увек има нешто.
Негде касније поподне кренемо. Крене са нама и неки Италијан, момак крупајлија, из неког села у брдима ваљда, северније негде, ваљда ближе Трсту, каже он је у свом селу градоначелник. Иначе је дизајнер накита, и ЈуниЏуЕл му је муштерија, дошао послом. Одемо у Рокфелеров (тј треба да се каже Роукефела, ал јебига) центар на пиво. Тип ме испрва игнорисао, док га нисам ословио по имену, а онда се забезекнуо. „Колико већ пута долазим у Њујорк, ово је први пут да чујем своје име неискасапљено“. „Ћао вићино, ио соно уно Југославо“.
Пиво није било ни тако лоше, мада није вредело труда ни да запамтим како се звало, али нису имали Стелу Артоа, у коју се Давид заклиње да је најбоље на свету. Добро, де, једног дана.**
Ту се разиђемо, он на једну страну ми на другу. Каже, идемо у турски ресторан на вечеру, а ти ћеш се ваљда разабрати шта је шта. Важи... одемо, и стварно на јеловнику мање више познате ствари са сличним називима. Нисмо толико искварили то турско називље. Са немачким смо имали још мање времена па смо га јаче обрадили. Гле, течни јогурт! То ми дај! Објасним му у чему је фора, хоће и он.
Клопамо, не сећам се шта, наручи он још један јогурт, јако му се свидело. Кад је било да се плати, он одокативно упише око 8% бакшиша, иако је норма 15%. Келнер одмах дошао да пита шта није било у реду и... ма скоро да је био расположен да се бије, ми њему откидамо од уста. Давид каже да је толико био задовољан услугом, не да више и тачка. Ех, кад се поткаче Јеврејин и њујоршки келнер, нема везе што је Турчин. Но, брзо смо нестали одатле, а њему је пало на ум да скоцкамо неки документ и за ујутро га окачимо на сервер. Где ћемо, а да има добар вајфај, аха, Старбакс. Нађемо га на углу Медисона и тријеспрве.
Убеди ме некако да узмем воћну салату, седећемо мало дуже, неће бити доста само кафа. Ајде кад си већ навалио.
Стиже та воћна салата, кад оно три зрна грожђа, по комадић ананаса, крушке и још пар воћки, остало диња. Јоој... ово је вама деликатес? Нас је мрзело да гајимо диње, нема везе што је довољно да забодеш семе у земљу и чекаш да узри. Ајд мало и да се залије. Па то сам могао иза куће да гајим, а ни не волим диње.
Ово ми је као оно кад су нам у Лењинграду донели руску салату (ака Оливје), са, рече, егзотичним зачином. Егзотичним? Па, сецкано лишће младог лука не може да се нађе на мање од две хиљаде километара одатле, егзотика је то. Мислим се, вама је то егзотика, мени није, расте ми у авлији, узберем кад хоћу.
Пошто се он много здао у куцање, имао сам времена да зверам около и фоткам. Није лоше, седео сам наспрам стакленог излога, и снимио свој одсјај у њему, пригодно уоквирен. И још пешес занимљивих фотки.
Онда је нагло решио да плати и одосмо, усиљеним маршем, до хотела. Прорадио му јогурт, јако смо се журили.
Сутрадан смо ваљда радили, нема фотки, нема ничега. Врло је могуће да је ово био онај дан кад су ме зајебали за ручак - обично бих сишао доле, одмах следећи улаз је био неки снек бар или шта већ, имали су сендвич са пилетином, што је био комплетан ручак - пар комада белог меса у презлама (не умеју поховано, ал' ово је близу) са којечим около, у поприличној земичци, за шест долара се наједем ко човек. Овог пута, таман кад су црева почела да ми крче, сазову некакав састанак. Валери седне до мене и паркира своју кафу на моју страну. Хјооој... питам какав је то мирис, каже ванила. Мислим се, ако је то ванила ја сам Наполеон, то је кокос и то вештак, који ужас. Стомак ми се преврће, прејак је тај мирис. Издржао сам, а и уштедео тих шест долара. Нисам могао да ручам. Давид и ја смо после посла свратили негде на пицу, оно долар ипо парче, најгори шљам од клопе, ал' је успут, масно и пуни стомак, дај шта даш.
У уторак разлаз, он на авион, ја у кинеску четврт на бус. Нашкљоцао гомилу фотки, што до буса, што из буса - и сам кинески крај, и после неку индустрију у Њу Џојзију (тако га изговарају домороци), куд пролази.
Ових дана сам се сетио да пошаљем свима познатима поруку (на три језика, дакле без руског) да сам променио имејл адресу, тј да сам сад сГрадљ@sGradlj.com. Јавили су се засад Илеш и Влада, те расејани.
----
* овај проблем се вукао до ваљда Пенџерија 2008 или неког после тога, кад је напрасно Мали мекани решио да свуда има све тастатурне распореде, па кад се издалека укачиш, дочека те распоред са твоје машине. Дотле, јој.
** тај дан је био негде 2016. или тако негде, али је Стела Артоа била из апатинске пиваре, дакле иста као и сва остала њихова пива, не знам да ли да то уопште бројим, делује да су сва из истог бурета.
Спомиње се: sGradlj.com, Валери Марсо, Влада Пајтин, Давид Краковски, Илеш Нотарош, Јисак Квјатник (Велики Штрумф), ЈуниЏуЕл, Мајкрософт (Мали мекани), Невена Средљевић (Нина), расејани, сГрадљ, на енглеском