11-VIII-2001.
До краја летовања се, срећом, није догађало ништа. Поцрнели смо, шетали смо се, купали, припазарили нешто летње гардеробе, опуштенција.
Нико није правио питање око пушења, имали смо чак и пепељаре у соби. За кафу исто није био проблем, имали смо мирка, шоље, кашичице.
Од дуга времена, чак смо и окупали Мрвицу. Добро је испала на фоткама.
(... 12 речи...)
Шарениш на Атлантској је буквално одраз свега на шта се Амери пале и како замишљају туризам. Више личи на вашар него на приморско место. Или ми, напросто, приморје гледамо кроз Далмацију и уопште Средоземље, то је нама море. Овде је све исто као и у залеђу, једино што има понека палма и што је, ето, ту океан. Мада, ништа од оног мириса, нема те макије, не усија се кречњак, а ни вода није нешто слана, ту је ушће трију река (барем три веће, има и доста притока ту близу), много ту има слатке воде.
Бар таласи никад не престају, могу само да буду и већи или мањи, али хучи заувек.
Ако смо пре неку годину гледали „Бејвоч“ (илити „Бејбвоч“, како рече Грег), сад смо га видели уживо. У серији никад нису приказали кућни ред, и шта су све којекаква правила. Која, наравно, важе док је момцима радно време, после тога се градски прописи више не примењују.
Није ми само јасно одакле овде могу да скачу на главу, можда само са оног дока за ловце на ракове (има тога и овде, на сваки километар плаже отприлике по један), ал' не верујем да је ико толико луд, ни најдаљи крај тога није на некој дубини, нема ту ни два метра. Исто ми није јасно како разликују скок на главу (dive) од гњурања (dive).
Типично за садашњи амерички новоговор је да се то не зове ни кућни ред, ни правило службе, ни безбедносни прописи, не, то је сад „пливачки кодекс одговорности“, тј штагод да се деси сами сте криви, јер се нисте придржавали. Ово је више зато да не би могао неко да тужи град (чија је плажа и чији су чувари) него зарад било какве бриге о безбедности посетилаца, као што смо, уосталом, видели прошле године на језеру. Свеједно у тексту каже „покоравајте се правилима“, да ипак буде јасно. И као у сто сличних прилика, сви морају да се придржавају овог или оног, да се не би десило као оно кад је она будала покушала да изведе нешто. А будале ће свакако смислити нешто друго, још глупље, ови ће да додају још прописа, и миц по миц живот постаје срање.
Спасиоци и спасиље углавном изгледају као у серији, осим оних жгољавијих, а има и таквих. Дебелих нешто нема, ал' има међу публиком онолико. И галебова има на све стране, ал' ниједан није бео. И они су овде сиви, помало плавкасти, боје бојног брода.
На пучини се често виде танкери. Лука је на реци негде, вероватно има и у Норфолку и горе у Њупорту и којегде.
Био је и ватромет на риви, испаљиван са неке лађе. Лако је њима да нађу безбедно место, море није запаљиво. Колико год да сам се трудио да начиним зглавну фотку, јок, не ваља, Агфа одврне експозицију на нешто подугачко и онда... добро да је и ово како тако успело, мислим да сам наслонио на ограду шеталишта.
Једанаестог ми је истекао годишњи (који ми је Форд срезао за по дан са оба краја). Потрефило се да смо баш избегли пљусак на плажи и дочекали га негде око Ричмонда. Наравно, дошло је до загушења, јер је ваљда био неки чукарац, па смо стајали неких пола сата на друму, у бескрајној колони, под тамносивим небом. Температура је и даље била преко 30.
Видим да је Џери писао на УАу, а ја му одговорио 12.
Бојим се да је „стварање профита за власнике“ постало дозвола за сваки марифетлук који прође. И јасно ми је да је пад комунистичког блока само погоршао ово. Док су раније морали да повуку ручну за већину мућки, да би показали да нам је систем бољи за грађане него комунизам, сад може све. Штагод велики бизнис може да исцеди, исцедиће.
Узе ми реч из уста. Рекао сам то одавно, а сад гледам како се догађа.
Капитализам је изгубио битан састојак - конкуренцију. Сад је све више под својим утицајем. Скоро сва шминка из прошлог века се сад љушти.
Управо ми је пало на ум да се „узе ми реч из уста“ у нашем кућном жаргону каже „узе ми каж“, што је почело... а, не, то ћу у Кућни.
И најзад вести од куће. Температуре су почеле понегде да добацују и до 40° ал' то је управо прошло. тетка Милици је пре пола године умро муж, сад су му давали помен (и даћу, како већ иде). Ћале је повадио лук, донео кући и дигао на таван. Ђуђин зет је, након летовања у Шпанији, отворио боловање код неког доктора с којим је добар (а постоји и то, да је он с неким добар), наводно због бубрега. Кева зеза Ђуђу да је то болест свих новопечених бизнисмена. Њен први комшија, наше годиште, добио другу ћерку. Његова госпођа је мислила да је у климаксу, кад оно види. Старија ћерка је отприлике Нинино годиште.
Фотка је од дванаестог. Лена је учила Мрвицу да балансира на лопти. Фотка не лаже, тог тренутка и јесте успевала. Лаже утолико што тај тренутак никад није трајао дуже од три секунде. Није ни битно, имамо фотку :).
Још вести од куће, ћале гледа да надокнади прескочену недељу. тетка Милицу је довезао нећак, па онда отишао са ћалетом у Чурду, код мајстора за култиваторе, треба обојици. Свратили и до Пиксија, каже да је пропао оџак на трабанту, нов из 1998. па је добро и потрајао. Пита ћале да ли се сећам где сам то купио. Аха, дошверцовао га неки Пиксијев пајта из Мађарске.
Спомиње се: Агфа, Алан Робин (Форд), Грег Рубентал, даћа, Ђурђа Мићуловић (Ђуђа), Јелена Средљевић (Лена), Кућни речник, мирко, мрвица, Невена Средљевић (Нина), тетка Милица, трабант, УбикАгора, Чурда, Џери Олсен, на енглеском