21-V-2016.
Дуг дан у Петерхиду. Развлачили смо најлонску фолију преко леја с леве стране, где смо оно стали прошле године. Добро су се показале те фолије. Оно са загртањем сламом је било добро испочетка, ал' онда се слама потрошила - поједу глисте, иструли, мора да се допуњава, а то је већ доста посла. Ово је замишљено као башта за ленчуге. Са фолијом је ем лакше ем још боље држи воду, а и земља се раније угреје па биљке крену.
Оставили смо и даље стазу између леја, и око стазе завукли крајеве фолије - наиме, фолија је била широка око 1,4м и то нам је таман одговарало, укопамо ивице. Оно што нам није одговарало је што је на тржишту хаос, продај шта можеш, и ово двоје што држе тај дућан где смо пазарили нису уопште мислили да проверавају шта продају. Те смо купили биоразградиву фолију, што је фолиранција за медаљу. Није да се растаче помоћу некаквих бактерија и нестаје у виду некаквог безопасног пепела, него се распада на сунцу, од ултрабуљичастог зрачења, и то на фронцле, неупотребљиве али и даље од те исте пластике. Производња ђубрета, ал' се зове да је еколошки.
Тј можда и није била намера, јер спољни крај ролне и није био тако лош, ал' док смо дошли до унутрашњег краја, то се распадало у фронцле за само три недеље на сунцу. Стављали смо после и други слој, исто се није нарочито показао. Никад више нисмо ушли у тај дућан, има бољи преко пута. Овако нешто можете да нам урадите једном, управо сте потрошили тај један пут.
Од фоткалица сам понео малу лумију, и смислио да снимим дугачак кадар како закувавам кафу (обично је она кува код куће, или кува свако себи, али на башти је то мој посао) и носим је. Паркирао сам две столице да седнемо и ону црвену пластичну шамлицу да нам изиграва сточић, ставио шоље, напунио џезву, нациљао камеру да снима решо, кад је проврило укључио да снима...
Кадар је потрајао дуже него што сам намеравао, јер сам заборавио да отворим кесу с кафом, па скоро пола минута снимка оде на то. Имамо оне дугачке кашичице, то су давали у самоуслузи на ћошку ако пазариш преко 1000 динара, накупили смо бар четири. Ал' ни то није посао, у турску се сипа високо навршена кашичица и док је вадиш из кесе увек нешто спадне. После смо донели једну од њених офарбаних тегли и у њој и данас држимо кафу.
И онда сам фино балансирао камеру и џезву, из кујне у гонк, из гонка кроз шупу, па преко авлије скроз до тог великог ораха под који сам поставио столице, све гледајући да џезва остане у кадру. И толико сам се усредсредио на снимање да сам пропустио тренутак кад треба да престанем да сипам.
Комшиница иза леве стране баште има обичај да се овако окачи о ограду и поприча. Срећа што лумија има тај лудачки зум, ово је снимљено са бар 25 метара, а не тресе се кадар, мислим да сам се наслонио на неку воћку са ове стране пластеника.
Баба, наравно, има вишка времена, сама је. Муж јој је давно умро, син је у граду, а и он је већ удовац. Ма, таквих прича можеш да се наслушаш кад год имаш времена.
Увече смо опет били на скајпу и са Нином и са Гораном, видели унучиће :). Опет на том новом телефону.
Сутрадан направило трођендан - за Лену, Нину и Аниту. Довезао ћалета, дошла Лена, била торта. Пила се сватовска лоза, тј што је ћале свакој унуци спремио (по 50 литара), Ленина из 1998. и Нинина из 1990. Нек је то најбоља лоза што постоји, и даље ми се не пије.
У осталим вестима, Доналд је опет мегданџија... генетски. Сав је у ожиљцима и свежим ранама. Улето је овако мршав, четири хемиске на маркеру. Преко зиме му толико порасте крзно да дође трипут дебљи.
Спомиње се: Анита Џенифер Бергер (Анита), гонк, Горана Средљевић (Го), Доналд, Јелена Средљевић (Лена), лоза, Невена Средљевић (Нина), Петерхид, решо, на енглеском