05-XI-2011.
За 31. имам само једну фотку, и то из нокле - саксо натоварен плочама стиропора, 100x50x5 цм, двадесетак њих, што сам поређао преко оних азбестних плоча којима смо покрили рупу за (далеко будуће) степениште. Закључили смо да нам је туда главни губитак топлоте, то је метар са четири, па ајде да поређам ово преко. Имали смо ролне камене вуне, ал' тер папир само с једне стране, друга ринфуз, то би летело свуда и изазивало свраб и осип. То смо акнули са првом туром ђубрета још прошле године.
Ове године прелазимо на дрва. Отишли (првог) на пијацу, где су камиони натоварени комадима исеченим на метар, узели пет кубика. Мислим да нису украли више од 10%, можда 15%, на стару фору да ти покажу ону страну где су дебљи крајеви. При 4000 динара за кубик, не вреди зајебанције. То су нам брже боље изручили пред капију и отишли. Потрајало је неколико сати док смо то сложили у гаражу. Купујем моторну тестеру, ако већ нисам.
Другог се предвече јави Лена, нешто јој није добро, шта ћемо, седнемо у кола и одемо до ње. Што баш није било лако, накупила се нека маглуштина. Нашкљоцао сам доста тога с њеног прозора, колико већ мали Фујица може да добаци, ал' ништа нарочито, само се види да се скоро ништа не види. Па је довеземо кући, по још горој магли. У ствари није било ништа озбиљно, напросто јој је требало друштво. Дошла је с нама кући, па смо увече (већ око 21) чантрали са Нином, видели Рају.
Сфоткао сам и своју текућу цедуљу - подсетник. Видим да сам деветог најзад набавио бензин и кремен за упаљач. То сам у фијоци стола у Петерхиду нашао један оригинал зипо, добар, скроз исправан, пали, иде, само треба горива. Трошио сам га можда целе зиме и онда баталио, јер је бензин некуд испаравао, два дана и мора да се пуни. Не волим ствари које захтевају да им стално чешкаш јаја.
Трећег смо увече крцкали орахе. Имамо ваљане крцкалице, ал' наши су ораси потврђи, па сам се након неког времена прешалтовао на то да користим ону џепну алатку што је Ендер заборавио у саксу (црна футрола, црн тепих у пртљажнику, није приметио, сад је моје), онај оштар крај, што служи за отварање лименки, забодем у рупицу од петељке, и само заврнем. То га довољно поремети да онда лако може да се крцка. И радило је одлично првих 40 минута, а онда ми је попустила концентрација и омакло ми се сечиво преко кажипрста. Алатка је од љутог челика сеченог ласером, и тај крај је практично хируршки оштар, те ми је рез преко кажипрста био прав, чист, и крварио обилато. Каже она да је најбоље да поспемо љутом паприком, то брзо затвара ране. Неће да пече? Па немаш те рецепторе, то само у слузокожи има. И стварно, крварење је престало за минут-два, а сутрадан је од реза остала танка линија. Није болело ама ништа. Три дана касније се није ни познало где је то било, осим што ми је отисак прста био мало поремећен, но и то се временом поправило. Чудо.
Лена нам је била ту и у петак, мамин рођендан, па је била и торта, довезао ћалета за ручак, све по реду. Ћале опет узео торту од оне Брижите, познаје се по стилу.
Петог смо отишли у Петерхид да препечемо шта је било. Тада смо, изгледа, одвајали патоку па на крају све то препекли, што касније нисмо радили, мењали смо метод. Оно баште што смо стигли да урадимо је имало свачега, ал' нисмо ни стигли да покупимо на време - купус, броколи и још којешта, то је прерасло и маторо, а види се да је богато родило. Остале три четвртине баште су... коров преко главе, сад већ сав осушен и мрк.
У повратку свратили до Димијана и Данке Димијан. Поседели, попили кафу... и онда му кажем „е, за оних 500€... да то претворимо у млеко. Дођеш ми тону млека, па докле траје.“ Обрадовао се видно, очигледно да нема одакле да врати (или не намерава), изјаловила му се трипер комбинација, још му је приде изгорео свињац јер га је осветљавао на кинески продужни кабл, који се наравно прегрејао, то не да није 1,5мм2, него је једва 0,75. После сам видео да и ми имамо пар таквих каблова, и кад ми је затребало да радим нешто озбиљније, вала сам отишао и купио добре жице колико треба, утикач и утичницу, и то лично монтирао. Ти каблови држе годинама, немаш да се мислиш.
Тог дана смо однели првих 5 литара да се броји - оно дотле је била комшијска размена, ми њима понешто из баште, они нама млеко.
Шестог сам нешто радио на конветеру док фајлова у педееф, кроз ТеИкс контролу. Ево шта сам написао неком (из Дасовог тима, исти град...) о томе, априла 2023.:
Колико се сећам (гледам свој код из 2011.) ја ни не учитавам фајл у ТеИкс, додирују се само при тој конверзији, што си већ видео. Цео је штос да се одреди тачан тип документа (9 је стари doc, 12 је docx). Сећам се да је тај трик зауставио ту грешку. Ако имаш други узрок, шта ћеш, толико од мене.
Још једно: оквири, ако их има у документу, праве хаос од педеефа, јер некако лебде над координатним системом у документу, а текст онда треба да их заобилази кад се исцртава, што Ворд уме али ТеИкс не. Такве смо конвертовали аутоматиком из Ворда, и постепено их избацили из оптицаја, замењујући оквире у шаблонима нечим другим. Аутоматика из Ворда је проблем за себе - као и остатак Офиса, лепо ради демо, али не подноси право оптерећење. Не врати меморију кад заврши са документом, па сам морао да убијем Ворд на сваких 40 комада и првим нов.
Са Вордом увек срање. Јебига, Мали мекани. Дају ти аутоматику, па онда схвате да то не користе само вештији корисници, него и програмери, за теже послове, па онда кажу „није намењен да ради на серверу, ово је апликација за крајњег корисника“. Аха, па да, јер никад нисте ни покушали да га очистите и учврстите. Још један брод који се држи на рђи.
Спомиње се: Данка Димијан, Ендер Аквила, Јелена Средљевић (Лена), Јован Димијан (Зеки), Мајкрософт (Мали мекани), Мохандас Раџ (Дас), Невена Средљевић (Нина), нокла, Петерхид, Рју (Раја), саксо, трипер комбинација, Фујица (Фујица), на енглеском