10-VI-2014.
Четвртог отишао до града да обновим уговор са Телекомом. Није да ми треба уговор, нити ће бити икаквих измена, него ето нуде таблет као стимулацију. Узмем онај већи, ваљда 7 цоли екран. Рачунам, имам унучиће, требало би да се штогод дознајем и у та сокоћала, а и да научим мало и тог оперативног система и како тамо ради графичко сучеље.
Није се нешто нарадио, бар не у мојим рукама, брзо ме прошла радозналост. Али ће стићи у праве руке неку годину касније, и поштено одрадити свој стаж - у Сијетлу. Чудо једно, јефтин Сјаоми, ал' чврст и издржљив.
Седмог смо коначно ставили кров на кокошињац. Нема фотки од израде летава, нема ко да фотка кад смо обоје заузети. Ал' све се добро завршило, одлично изгледа, чак и оне ундулине (мало јачи тер папир ал' таласаст као салонит плоча).
Увече се договори Баки да се нађемо у Спрингфилду. Частим га кило шљиве, јако му се свидело оно што сам носио пре десет дана. Седели смо напољу, на тераси, и он будала паркира кесу са флашом поред себе. У оној гужви, ем доле мрак ем не види испод тацне, келнер не примети и шутне флашу. Јој како је кињио тог келнера, овај нудио да набави другу такву о свом трошку... Ал' кињио га је и пре тога, што не примате картице, ево например ову - и онда крене да гњави о предностима картице своје банке, оне у Босни где је некакав директор нечега. Баш није била одушевљена што седимо с њим, а нисам вала ни ја. Јесте мој, јесмо другари, ал' нимало ми није мило што се изметнуо у бахатог банкстера. Срећом наиђе ускоро неко његов и повезе га, баш та улица излази на друм према његовом селу.
Нина послала фришке слике, Виолета јој позирала. Добро светло, угао, изрез, све.
Отишла бициклом до Петерхида, радила шта је било да се ради. Кад сам завршио с послом, отишао по њу. Стрпали њен бицикл у пртљажник, стане скоро цео ако се оборе седишта, а ако се још и извади задња клупа, и предњи точак лепо уђе тамо. Нисам га вадио овог пута - свеједно, задњи точак увек штогод штрчи кроз пета врата, можда 20цм, па не могу баш да их затворим, мада нису много изнад нормалног положаја. Увек сам носио комад банџија да их притегнем да не ландарају док возим.
Свратили до Данке Димијан. Сфоткао ово са родама на оџаку и кантом за млеко окаченом да се цеди, и још неколико, и једну од неког Јоханиног унучета. Попили кафу са њом и издиванили се.
Зеки је сад на ВМА. За ове три године нема шта није закачио. Кад смо га видели 2010. само је шантао и ходао са штапом. Сад је у колицима, једва користи десну руку. Била му се озбиљно загнојила, па су му пресекли неке тетиве док су му то чистили, више не може да помери средњи прст. Кљукао се кортикостероидима толико да му је следећи лекар рекао да „ако видиш кутију тога, не да не смеш да попијеш, него не смеш ни да прочиташ шта на њој пише“. Једном је, лежећи у болници, закачио неку бактерију која, наводно, погађа једном у хиљаду. Онда му је реуматолог рекао „што ниси дошао право код мене“, ал' после ни он није много помогао. Није здраво бити другар са толико лекара.
Последњи пут смо га видели ван куће кад је довезао Данку да позајме мешалицу од нас. Није излазио из кола, не може на ноге. Она и ја смо утоварили ту мешалицу, моја драга није хтела да се прља. Мешалицу никад више нисмо видели. Позајмили су и крупач, оно што ситни кукуруз у прекрупу, да хране свиње, за који смо доплатили 30€ кад смо ово узимали, и круњач приде (још толико), ни то никад више нисмо видели. Након скоро два месеца опет смо добили 5л млека. Дуг се не мрда баш, стоји на 590,8 литара. Прерачунато са свим осталим, опет изађе 500€, где је и био пре три године.
Спомиње се: Виолета, Данка Димијан, Јован Димијан (Зеки), Јохана, Момчило Раде (Баки), Невена Средљевић (Нина), Петерхид, Спрингфилд, на енглеском