30-VI-2012.
Лена убола деветку код чувене Ћелићке, удовице још чувенијег сликара, из историје уметности. Она је била опасна, било је да се понавља година док се положи код ње, наводно пушта из седмог пута (а годишње има четири испитна рока). А ова наша очистила годину у јуну, и то просек девет зарез нешто.
Помогао сам и ја штогод, имала је неку књигу, скенирана четврта фотокопија, па још ћириличним курзивом. Умела је она ћирилицу као дете, али је након једанаест година изашла из штоса, па се сад прилично вратила, али јебига курзив. Ту је неко зајебао ствар пре 180 година, вероватно неки штампар у Бечу, па неколико слова има чудан облик који не иде лако у главу. Те ми је она то послала имејлом, а ја то онда читао, користећи ноклу као диктафон, пребацио то у мрз формат и послао јој тако. Ваљда је читала и слушала у исто време, па је савладала и тај курзив и предмет за испит.
У Петерхиду смо добили превише белог лука. На једном снимку имам педесетак главица како се суше... биће три гајбе до краја. А трошимо можда туце главица годишње.
Дугачак састанак у ДЦ-99 двадесетог, објашњавао сам како се ради макро без додатне опреме, оно окренеш објектив и придржаваш га прстима. Двајшестог сам сео са Мишком Ленђелом и неким ликом који ће да нам ради сајт. Ма само да не морам ја да га радим... те сам исфинансирао почетак, регистрацију сајта, са неких 6000 динџи, попио пиво с њима на штрафти, и испробавали смо мој нови совјетски објектив, Гељиос 50а, што сам узео половно на оглас, трипут 2000 - једно за објектив, друго за адаптерски прстен, треће за одстојне прстенове за макро, све за М42, тако да могу мало да мењам објективе. Испало је занимљиво и запетљано, јер са тим сочивима оптичко тражило мало лаже, па изоштри увек нешто даље него што ти се чинило где ће да буде оштро. Ал' јако је сочиво - 2,0 - но зато има жестоку хроматску аберацију по угловима. Наћи ће му се већ намена. И тако, седимо, шкљоцамо, зверамо около. Наишао и Грне па сам се и са њим сликао опет.
Данас је комшија (десно од Фаика) удавао ћерку, па је улица била пуна кола. Успут, до баште, смо купили шворценигера. Надимак је стекао одмах, видела ме са свим тим упртачима на себи, рекла да изгледам као терминатор, готово. Почео сам да носим пешкирче у џепу, као Ендер, ал' није прешло у навику. Нит имам времена да се сваки час бришем, а ионако се из четири пута толико смочи да ми кваси чакшире. Смислићу нешто, временом.
Лако сам се навикао на нову машину. Убрзо сам скинуо штитник, то ваља за равно али никако није за наше јаркове. Такође сам скинуо швићкалицу и ставио трокрако сечиво, не треба мени шишалица за травњак него моторна коса. Е ово је то.
Ћале је био отишао код тетка Теје, па смо сутрадан (са све Леном) отишли по њега. Седели са њом и са Јацом и њеним синовима, баш се издиванили. Момци су практично одрасли, крупни и наочити, добри. Млађи ме одвео до гробља, да положим цвеће Дески на гроб. Добар су споменик направили њој и оцу. Онда смо седели под кајсијом, кафа колачи, све по реду.
Одвезли ћалета кући, јели нешто кајсија са његова два дрвета. Биће ракије... код њега, од нас ништа. Ничег није довољно родило да вреди труда.
Спомиње се: Весела Сенић (тетка Теја), Грне, Десанка (Деска), ДЦ-99, Ендер Аквила, Јасмина Сентовић (Јаца), Јелена Средљевић (Лена), Мишко Ленђел, нокла, Петерхид, Фаик Ризвани, шворценигер, штрафта, на енглеском