Ручали пасуљ и осмог, па опет десетог - то јој је шема за пасуљ, сарму и можда још пар таквих јела која кува у великом експрес лонцу (али без притиска, са обичним поклопцем). Два дана то, трећег нешто друго (овог пута Алфредо) па остатак четвртог дана.
Време се штогод укварило, кишица и ветар, још нема мраза. Драгана звала у недељу да најави следећи френдз парти, али мало раније па нисам чекао уз телефон, који и даље не звони кад је успаван. Па ме звала на кућни.
Откако нам је Го послала линак на Путлокер, гледам СФ серије. После „Периферала“ и оно Старог дрека, прешао сам на Ратове звезда... како које. Серија Оби Ван је подгрејана, МГрегор на его трипу, вазда забринут, тужан, поражен, мудар и досадан. Серија са Бобом Фетом је баш добра, осим неизбежног утицаја Дизнија - кад понестане идеја, убаци главне ликове кад су били деца. Јодић је можда сладак, а вади их то што се појављује само у последње две епизоде. Велики плус је десетак минута почетком седме, који се догађају на правом Нивеновом прстену. Све се лепо види, и мада су димензије нешто у ефе, широк је, плитак и много мањег пречника него што је Нивен срачунао, и ноћна сенка нешто брзо промиче, али овако бар лепо стане у кадар и добро изгледа. И лакше се овако објасни онима који не умеју да га замисле.
За 90. френдз парти (9.) се нисмо пицнули, ретко то радимо (она навуче нешто боље, чак јој је Раја једном рекао „baba... looking good!“, али ништа свечано), одозго исте танке јакне из Лидла које носимо већ четврту зиму - носио сам праву зимску јакну само једном ове зиме. Понели смо боцу тутифрутија из 2019. и брзо отпешачили. Било ми је мало хладно само по раменима, и морали смо и капуљаче да натучемо, али ноге лагане, стварно је шетња ишла глатко. Борче је дошао десетак минута после нас, или смо поранили, не знам, није ми се гледало на сат.
Драгана нешто боље стоји, само каже да врисне понекад, кад некако лоше нагази. Негде је између подношљивог и спутавајућег - не сме даље од Леснине, до Максија или Гомекса (на 25. мају односно Ружи, оба на два ћошка од ње) зове такси или је неко повезе. Нисам приметио, али она јесте - није лакирала нокте (хм, није ни оно децембра, сад тек видим на фоткама). Више сам гледао њених пешес прстенова и мислио се је ли ово пун зимски комплет, лети носи само два-три. А смањила је и са мирисима, и то надокнадила трпезом - убила нас је од клопе, било је и ребараца са кромпиром из рерне, пребранац, две врсте салате (кисели купус и ајвар), ролнице са спанаћем, торта са млевеним лешником, чесница од божића, ма претоварисмо се. То јутро сам имао 80кг, слееће 81,5, три дана касније (кад ово пишем) и даље 81. Борче се одао да је једном написао песму, кад му је било 18, да би приволео рибу себи, што је и успео. Нису потрајали, најурила га је који месец касније, а више није ни писао. Одрецитовао нам је солидно до пред крај, последњу строфу је утрефио тек након још мало вина, али је општи утисак да можда није требало да студира математику. Тврди да се његов уметнички лик отад није оглашавао, вероватно је цркао. Па, можда је требало да га пита за мишљење понекад...
Уместо тога, сервирао нам је податак да је свемир стар 13,8 милијарди година и још се шири, и да се ширење убрзава, мада би по рачуну требало да успорава. Проблем је што он то објашњава као основцима, и да стварно није фазон да на свако потпитање одговара враћањем на почетак приче, као да ништа нисмо схватили чим тако нешто питамо. Нарочито кад сам га нагрдио што спомиње 13,8 милијарди година и егзактност у истој реченици, које бре егзактно кад имаш само три значајне цифре. Као и обично, нисам успевао да се по други пут убацим у разговор, јер су се њих двоје увезали у петљу и понављали једно те исто сваких пола минута. Е кад је он отишао на пишање, имао сам минут да објасним да не могу да мере ни време ни растојање, само брзину, из помераја линија спектра, па та брзина пута време од почетка свемира даје полупречник свемира... али ако је сад испало да је и та брзина променљива, а време је процењено (на три значајне цифре), изем вам рачун. Могу да измере пар ствари, остало нагађају.
Једна чудна, необјашњива ствар - Драгана ме ословила именом двапут-трипут у последњих пет пута, након што ме претходних педесетак година увек ословљавала надимком; ова моја је већ двапут рекла „хладне су ти руке“ а дотле је истих педесет година увек било „имаш хладне руке“, немачка конструкција. Немам објашњење, а ни оне се не изјашњавају нешто.
Влаја таксиста опет вози. Кад смо кренули са овим, такси је коштао 220-240 динара. Још је испод 400. Сутрадан смо се обоје опорављали од клопе. Појели остатак пасуља за ручак. Хабанера, пак, понестало, мени остатак а она је накапљала себи португалски пири-пири. Досад ваљда најбољи, уз онај из Чоке, међу тим чилим сосовима.
Мислио сам да се добро наспавам, легао око један, ал' јок, неће ме сан. А онда у 5:30 бипће јој телефон, буђење, устанем, сиђем доле. Кад сам изашао из купатила, кажем Раји и Виолети да имамо још сат до поласка, да крену да буде Нину... и онда приметим на зидном сату да је 4:30... океј, имамо два сата. Те су њих двоје паничили минут-два док нисам скапирао збрку. Турио кафу, направио себи спљескани сендвич, у оном пекачу где иначе печемо бурито и њима пљескавице, издимио пар цигарета. Нисам имао појма колико нас гужве чека на друму, јер ових дванаест година вазда идемо ван шпица - што рано ујутро или поподне, што увече. План је био да кренемо у 6:30 и будемо пред амбасадом до 8:45, кад имају заказано. Њен телефон је, испада, остао на летњем времену, а никако да га пребацим на аутоматско, то је био узрок.
Трећу сам запалио у колима, док сам грејао машину, без икакве потребе, него ми је тек тако доста тога да не могу да запалим где хоћу - чак сам био увео правило да изјутра попушим две уз кафу, за тастатуром, па то смањио на једну, па двапут недељно, иначе ће Нина да отвори прозор... ако ме види. Да кришом пушим у кући коју смо својеручно сазидали није баш онај врхунац угодног живота какав сам замишљао за пензију, ал јебига. Зато у колима, прозор спуштен три прста. Марфијева пљуга, каква се пали док чекаш бус, па ако бус не стигне, бар си на миру издимио једну и нико те није прекидао, или ако стигне, е ниси га дуго чекао. Добро, како год окренеш. Овог пута сам ухватио обоје, последњи дим сам издувао кад сам их угледао у огледалу. Кренули смо у 6:50...
И стигли 30 минута пре времена. Раја и Виолета су сад већ за разговор, капирају већину штосева, чак измишљају своје, а и пажња им сеже дуже од једне осредње реченице. Раја се жалио да га жуља седиште, а овамо проводи сате и сате на столици, пред екраном. Да, али не седи мирно - сваки час устане, или млатара рукама, или дигне једну ногу на столицу, или преко друге, ма свашта, само не мирно.
Нашао сам место у подрумској гаражи оближње самоуслуге. Невелика, полупразна. Они оду, а ја се попнем, купим две овеће погачице и пола литре јогурта. Други доручак. То полако, па још један цигар, па дремка. Удобан је Јода, може и да се спава ако ставиш руку под главу, јер оно није наслон него штитник за случај трзаја. Они су били готови око 10:20, пасоши стижу поштом за две недеље, а у 11 смо већ били у Делта ситију, оном тржном центру где Раја игра 3д симулације. Пробао је нешто озбиљније, али је метрика била баждарена за неког са дужим рукама и ногама, па је својих 30 минута опет провео у симулацији кафе кувара, фотокопирао кафу, наливао себи кокаколу итд, као и пре. Нина и Виолета су отишле до суседног дућана да купе неке играчке, а кад су се вратиле, ја сам сишао скроз доле да попијем кафу. Мало ми се мантало, што сам спавао мање од 4 сата а и то из двапут, а треба да возим назад. Док је Нина у околини амбасаде двапут натрчала на особе које говоре само енглески, дотле сам ја пио нес (ладни, турске нема, ал' зато кошта 300 динџи, нема бакшиша) и издимио још два комада, с погледом на улицу, слушајући комадиће руског од неке три госпоје у углу. Кад сам био готов, нађем и њих да су готови и стоје пред пултом азијског ресторана, нема сушија, идемо кући. Тј не баш право кући, свратили смо до Ранча, оног брзождера пре града, узели четири пљеске. Чим смо стигли кући навале они, ја прилегнем да се онесвестим. Ал' не иде, Санда је опет имала наступ дреке и вриске (реприза је у току док ово пишем), разлог није битан, и не нервира ме ни то, ни што глуми и афектира, него што заборави па стане, и пола минута касније се сети па где сам оно стала. Нервира, а нервира се и сама што не постиже ништа. Одем горе и одспавам сат ипо, па тек онда сиђем и поједем своју пљеску. Месо одлично, ајвар прилично добар, лепиња... па није баш сунђер који се лепи за зубе, него је помало жилава и ваздушаста и још увек није како треба. Нико више не прави кисело тесто, све сама хемија са скробом.
Увече смо пробали лањску дуњу. Нисам очекивао да ће бити још боља од претходне, али јесте. Три чашице су биле довољне.
Дванаестог, окачила Лена своје фотке из Аризоне - селфи у лифту, па неки кактуси и палме, па како јаше коња, изгледа да јој је лепо. Чућемо се кад се врати.
Тринаестог Киш пошаље фотку мачора из самоуслуге, и како на холандском, енглеском и пољском кажу муштеријама да га не хране. Онда Јан на холандском напише да је готов са оном белгијском клиником (скраћенице се сећам, јеботе како су ти били забуњени), очигледно у погрешном прозору, на шта му одвратим са „благо теби“. Ту се Киш слатко насмеје, а Јан ме позове, па смо причали пола сата. Показивао ми шта је све лепо урадио у Федсу, стварно свака част, изгледа лепо и богато, ради брзо, и преуредио је ГУИ да корисник не мора сваки час да скакуће по алатници или менију да позове ово или оно, него све из некакве централне маске где може да води процес како хоће... што је отприлике иста филозофија коју смо имали још у КлиниСису, само једно шест пута богатије... а и прошло је скоро 30 година од онда, и треба. Феривер је поприлично порастао, има их сад између 40 и 50, углавном у Дасовом одељењу, па онда у Торонту (у Т'рону, како они кажу) а европски дућан је и даље мали. Истина, откако је Инге отишла, неко време су шантали, ал' сад има ту једна Украјинка, каже добра је, истина не зна холандски, само украјински, руски и енглески, што је сасвим довољно.
Четрнаестог били у Лидлу и Роди са девојкама, што у последње време прескачу. Нису тражиле да се шећкају по Лидлу, него да седе у дечијим седиштима у колицима. Нарочито Санда, јер не би имала места, кад узмем осам балона воде и два шестака књаза. Кроз Роду нисмо ни узимали колица, то мало ваздуха, тј. чипса и сличног, стане у корпу.
Нека госпоја враћа колица у Лидлу, једе неку земичку. За њом долази неки млађи лик, једе исту такву. Види га она и каже „ни вама нису код куће дали да једете?“.
Увече пратили како се Лена пробија по аеродромима. Изгледа да је доста чекала у Атланти, па се, каже, и наспавала. А онда је сутрадан, после нашег ручка јавила и да је слетела у Сурчину, дакле све океј. А пропао авиона, план је да Нина и деца крену кући после Рајиног рођендана. Дотле би Фрејс и и Реин требало да се врате са Филипина. Кренули су тамо сад у среду, таман кад се сјебао софтвер (данас се каже „растопио“) за цивилну авијацију, па ево четврти дан путују и никако да стигну. Лена је имала среће.