04-VIII-2005.
Још једна радна акција. Овог пута нам се придружила и Ома, да се отарасимо остатка ружа. Некима су гране биле и дебље од 50мм. Да смо сад ту, само на то бисмо се грејали неколико дана.
Ово је била ретка прилика да снимим наш чивилук. То сам направио од комада даске од оплате у којој смо бетонирали темељ. Ошмирглао, избајцао, нашао куке да купим, нашрафио. Сад бар није био натрпан одећом, осим неких мојих радних фармерки из прошлог века.
Трећи прекидач на зиду је за будуће проширење. Први је за спољно светло, други је за ову просторију, наизменичан са истим таквим на супротном крају, с тим што га је први електричар везао у и-један-и-други уместо или-или, па смо практично увек користили само овај а не оба. Трећи прекидач би требало једном да буде исти такав наизменични, у пару са оним на другом крају будућег степеништа до будућег поткровља, ако га једном направимо.
Орах, бреза и кајсија сад покривају целу авлију, баш нам се уџунглило. Волимо ушушкано, али да бар има неке промаје да може да се дише. Руже су нас биле скроз заградиле.
Код Јулишке, видимо, промењена тераса. Нестали они лукови од жуте фасадне цигле што су држали бетонску плочу, сад има класичне стубове и кров.
Лена, наравно, мора да се мало попне на орах.
Ову фотку сам морао мало да буџим да би се довољно видело, јер је све покривено прашином. Ту је камп сточић који је изигравао капак, ту је мој стари шешир из 1992., чак и пластични зека у лонцу са песком (!)(доле лево), шарени дечији ранац. Све како смо га оставили.
Спомиње се: Јелена Средљевић (Лена), Јулишка, Ома, радна акција, на енглеском