09-VIII-2005.
Отишли са ћалетом у град. Оних 5000$ што сам му донео да има за сваки случај, примио али неће да троши, него идемо у банку да отвори девизни рачун да важи на нас обојицу, па нека лежи тамо. Ишла и Лена с нама, да се опет мало вози градским аутобусом. Ћале има пензионерску карту, само покаже и уђе.
После банке је ћале отишао некуд својим послом, а Лена и ја шврљали по граду. Сетим се да одем до редакције месног листа. Нађем Јозија, он им ради веб издање, и још једног стааарог члана ДЦ-99, па се издиванимо и исфоткамо. Договорим са Јозијем за сутра, да ме вози на аеродром, пошто за тако рано ујутро никаквог превоза нема, морао бих да ноћим негде, или на аеродрому (где не бих могао да спавам, свуд је мермер) или у граду, и онда још да пукнем неки бољи износ за такси.
Увече се некако скупе Мире и Зорица те Баја (без жене). Ћале се расекао са роштиљем, ово је било пет пута боље него оно кад нам је правио опроштајно. Било је и неког вина. Немам појма шта смо причали цело вече, осим да је Баја испричао целу историју са својим сином, који се био разболео од ко зна чега, па је била и нека операција, и за то време Баја чека, пуши једну за другом и наиђе неки лик насумице и само му каже да ће све бити у реду. И буде у реду, син се опоравио и штавише постао спортиста, трчи маратон.
Е да, и како је купио лађицу па се возика по војвођанским рекама и каналима, и видео камеру па сними, измонтира па да имају шта да гледају кад се скупе. Штета, каже, што се нисмо саставили на време, могли смо да обрнемо једну туру.
Кева се сетила да је мој стари кинопројектор остао код Баје. Овај је одмах скочио да седне у кола да га донесе, ал' смирили су га... и тај се пројектор више није спомињао.
Мире је опет нафташ, понекад се заломи да се на послу сретне са Арпиком, некад му је цимер у смени Багер (лик из VIII2, мало ајснут), ал' некако сам стекао утисак да га Арпи у ствари избегава, јер стално нешто филозофира, износи којекакве теорије, носи као озбиљне књиге да чита на послу, јер они тамо добар део времена само чекају да прође време, дежурни су стално, па онда крену да обиђу круг, провере притисак и шта већ треба, па онда још пар сати чекања па тако до краја смене. У припиздини на сред њиве, а уме и да дува гадан ветар, те нико не жели цимера ког не може да смисли.
Спомиње се: VIII2, Арпад Гунароши (Арпи), дежурни, ДЦ-99, Зорица Шканата, Јаблан Шканата (Баја), Јелена Средљевић (Лена), Јошка Апро (Јози), Милорад Шканата (Мире), на енглеском