Били смо добили два кучета, али се Лена мало преоштро играла са женком, па је та побегла, а овај остао. Обичан овдашњи авлијанер, пола јазавичар пола мешанац свега. Кратконог, мрк са тамним леђима, оклембешене уши. Био добар са свима осим са Божом Чкуљићем, морао сам да му нагазим ланац кад овај треба да прође. Необјашњиво.
Знам да се каже поп, али ово је Банат, овде је попа. Тип који их је поклонио беше неки Попов, Поповић ил тако нешто.
Кад му је бака једном послала кости од ручка, рекла је „и он је наш“. То смо после говорили и за друге своје животиње, чак и јежеве, па и особе.