Бусом за Ниш, где ме чекала соба у хотелу Амбасадор. Требало је да преузмем одржавање апликације за студентске задруге, коју је написао Мика Фишер, док је он у војсци. Мика Фишер те директор и књиговођа студентске су већ били тамо, а договор је био да се нађемо ујутро у нишкој.
Кад сам стигао на нишки бусодром, већ је био увелико мрак. Закачио сам се за неку рибу да ми покаже пут до хотела, што је њој било успут, па смо мало и попричали. Питам за граматику, јел' тачно да се у Ниш троше само три падежа. Ма не, то само старији и около по селима. И стварно, никог нисам чуо да тако говори. Више година касније сам схватио да сам лоше ослушкивао - чим осете да има неко ко није из краја, пређу на књижевни, иначе између себе и даље говоре онако. А још коју годину касније је осванула и цедуља на бандери, „дајем часови из српски“.
Хотел је облакодер, делује ми да има бар туце спратова. Но, изгледа да не греју све, добио сам собу на првом спрату. Ноћу све изгледа лепо, светла и одсјаји, ал' кад је свануло, није личило ни на шта. Време шмрљаво, сиво, измаглица, да није тих наранџастих светиљки којегде, било би да се убијеш. Снега ниоткуда, све влажно, свуда плочници прекривени танко размазаним блатом, ни чисто ни прљаво, никакво.
Нађем некако ове, и кренемо на турнеју. Прво смо се надугачко издиванили са директором месне студентске, па нас је одвео да нам покаже оближњи Дом, на шта личи пре подне. Зграда нова, делује да је из седамдесетих, али унутра је тачно онај мирис као у нашем, оно где је бар шест вечери недељно горело две хиљаде цигарета. Ех, носталгијо.
Слично је било и у Чачку и Краљеву. Немам појма шта смо причали цео дан. Мика Фишер је покушавао да ме упути у то шта и како апликација ради, онако у општим цртама, ал' то је нешто рађено у Клиперу (ваљда она верзија 87, која је у ствари била претпроцесор за це или цеплусплус), није ми баш ишло у главу, мада сам већ знао Клипер од летос. Ал' ајде, ако дође до фрке, снаћи ћу се некако. [срећом, није требало, никад нико није звао због тога]
Завршница је била велика вечера код Американца (иста кафана где смо свратили и 28-VI-1970.), где су се наш књиговођа и чачански књиговођа поднапили, овај други дибидус. Две незаборавне сцене су кад се њих двојица загрле, и овај други каже „крни ми језичину“. Друга је кад он запали цигарету, спусти је на сендвич уместо у пепељару, окрене се да нешто каже, па се сети да је видео сендвич, и поједе га са све запаљеном цигаретом на њему.
У повратку смо возили изнајмљеног голфа на смену, јер је била страшна маглуштина од Београда до куће. Видела се једна црта, понегде и мање. Мораш да возиш 50, јер ако возиш спорије, више не видиш где ти је друм, не знаш где је испрекидана линија на средини, док не наиђе следећа, па видиш колико си отишао лево или десно. А брже од 50 је сулудо, не видиш куд тераш. Но, стигли смо некако, само је потрајало и добро смо се заморили.