28-VI-1970.

(првобитно сам ставио датум на две недеље раније, док нисам нашао датум на дипломи)

Савезно такмичење КМТ - клубова младих техничара - ама тих клубова није било, само секције. Заступали смо своје школе на општинском, па општине на покрајинском/републичком, па покрајину на савезном.

Кренули смо ујутро 25. и стали у Београд, да купимо "монтажни сто", што је сокоћало за сецкање филмова, осмице и супер осмице. Један зупчаник може да се обрне, па се добију зупци за онај други формат. Слика се баца страга на мутно стакло а трака се покреће ручно, произвољном брзином, ручицама (види фотку за 01-XII-1970.). И лепилицу, што је скроз механичка дрангулија која сече крајеве филма, има турпију да се остружу, па се нанесе ацетонски лепак, и онда њом то притисне (има нешто опруге), и онда држе палчеви. Често ухвати, некад ни из трећег пута, а сваки пут страда по један квадрат са оба краја. Стрле је сваки час неком говорио "немој да се глупираш".

Е гле, имали смо свој бус! Што ће рећи да је остатак Војводине имао један или два. Били смо заиста јак град. А бар нас шесторо из Змаја.

Ручали смо близу Ниша, код Американца. Његова жена је мислила да сам женско (наравно, носио сам оно са опроштајног, а и косе је већ било, стратегија је упалила), али се извукла на време. За другим столом је био Ђорђе Марјановић, чувени лажни рокер. Био је популаран забавњак, продао преко шест милиона плоча (у СССРу). То да је он рокер је напросто исисано из малог прста, није био ни мало спонтан. Тачно је знао кад да приђе ивици бине, кад да седне, кад да скине сако и завитла га у публику и који ред да гађа, све прорачунато. Узимао и часове глуме. И тако ето њега, и ајде, одем да затражим аутограм. Ни он није био начисто са мојим изгледом - са 15 година још нисам мутирао (то ће бити назиму ваљда), до првог бријања ће проћи још скоро година, па ме одмерио да види јесам ли бата или сека. Добро се сећам како је изгледао - подбуло и офуцано, подочњаци ко сарме (још која деценија до шлога). Аутограм сам добио. Није да ми се нешто јако свиђао, ал' ето познат лик па да видим хоћу ли стиснути петљу да га питам - и ето јесам.

Путовали смо цео дан, стигли око 21:00. Спавали смо у неком као хотелу, вероватно где угоститељска ради праксу. Живу сам исто тада упознао. Био је већ тада џак бува, био сам записао и неке његове комбиноване бећарце, где је први стих имао ама никакве везе са другим.

У јутро 26. смо се састали са остатком војвођанске екипе. Све скупа три девојке, једна одавде (што се, скоро педесет година касније, испоставило да јесте Биља, показао сам јој фотке и каже јесте, тако да смо се срели и пре него што смо се упознали), и две из Панчева. Заљубио сам се у неку другу, мршаву плавушу из Македоније, на коју сам изгледа оставио утисак, и на снимање смо ишли заједно, шетајући по целом старом граду и зидинама. После је нестала, није прошла нарочито добро. Чудно име, Трајанка.

Опет је био општетехнички тест (абецеде питалице, шапирографисане на лошем папиру), па на кинотехнички, па онда практични део - испуцај ролну осмице, па је развиј (што нема шансе да смо сами радили, ту се организовала лабораторија), па измонтирај и прикажи. Избриљирао сам на свему. Не сећам се шта сам то снимио, само да је било по старом граду, са Трајком... Ваљда сам се тада био заинатио да свуда идем бос, колико год могу. Да ли да оставим утисак на њу или себе, ко ће ме знати... Али успело је, научио сам да не осећам баш сваки камичак под стопалима.

Било је и нешто времена за разгледање. Отишли смо и до манастира св. Наума, цео аутобус. Прошверцовао сам унутра четири снимка, који би иначе коштали по пет динара, кустосу иза леђа. У ствари смо говорили 500 динара - седам година већ говоримо у старим динарима од пре 1963, записао сам "пола мајмуна" - мајмун је 1000 динара, "лако скаче из руке у руку". За као опкладу сам прегазио ушће Црног Дрима, ваљда да импресионирам Дуду, а понајвише себе - њу после нисам видео до 2010 (удала се за Џолета, иначе је Димчету ваљда сестричина; на неким фоткама је са Биљом, негатив некако остао код мене). Последња два дана сам био стално с њом, осим током самог такмичења. За време монтаже и пројекције ми је наспело да жваћем траку. Негде назад. После се испоставило да је тај сврабеж био мој први умњак.

Једном сам делио кревет са Живом јер је мој цимер заспао а закључао.

За доделу диплома сам седео са неким Американцем те вежбао енглески. Наравно, почео је да навија за Војводину. Освојио сам прво место, награда је била транзистор Хаити од Еи Ниш. Он каже "хејти", ја "хаити", ту се нисмо баш разумели. Мој први транзистор са ФМ... што није баш помагало, имао је слаб домет у том делу.

Враћали смо се ноћу и седео сам са Дудом. Сачувала ми је место, јер сам имао да пакујем опрему, те каснио. Носила је тај минић (данас би се звао допичњак, ал' реч још није била измишљена, или ја нисам знао за њу) а ја сам вежбао све могуће трикове да се не види да пиљим. Причали смо о ко зна чему добра два сата, а непрекидна тутњава аутобуса и мрак су били романтична позадина. Сећам се само да је испричала како јој је лане цело лето сметала дугачка коса, па ју је ошишала септембра, кад више није сметала. Свиђало јој се како причам. Ал' само другарски, опекла се са неким ликом пре, неће да се залеће. Те сам напола спавао а напола врео од узбуђења... и на крају ништа, нисмо се видели 40 година после тога, само би Димче пренео понеку вест. [исправка, заборавио - виђали смо се понекад наредне две-три године]

У Змај смо стигли око подне, сликали се са дипломама и медаљама, па сам отпешачио кући. Вест: кева шије купаћи Ивки. Такође, испоставило се да је кева и Слађа имају заједничког чукундеду, те ми формално дође тетка. Док нисам био ту, навраћали су Фери и породица. Ћерка им је, кажу, велика порасла, штета што се нисмо срели.

Прилегао сам око 16 и рекао кеви да ме буди око 19:30, ал' је дошла Слађа и пробудила ме. Још вести: видимо се ускоро у Борику, у ствари они иду дан пре нас. Ми покупимо теча Кићу у петак и сви се нађемо тамо. Биће, дакле, друштва. Истина, само родбина. А, добар штос?

Тридесетог сам понео два мајмуна (тј 2000 старих динара) које нисам потрошио у Охриду, да частим друштво на Ружи. Требало је да буде изненађење, али су Драгана и Слађа раструбиле, па су ме дочекали са поклицима.

(сад ми паде на ум да су и Трајка и Дуда плавуше. хммм... како све воле да причају са мном па онда ништа)

---

Спомиње се: 01-XII-1970., 26-I-1989., 09-II-2018., Биљана Лајковић (Биља), Борик, Веса Сувачаров (Џоле), Димитрије Јосин (Димче), допичњак, Драгана Витас, Дуда, Душан Старкић (Стрле), Живко Равајловић (Жива), Змај, Иванка Томашић /Чардић/ (Ивка), Ружа, секција, Славица Тејин (Слађа), теча Кића, Ференц Ач (Фери), на енглеском