03-XI-2010.
За то време у Вирџинији, Нина имала пса у посети за викенд, кандидат за усвајање. Власници су пар војних фаца, прекоманда преко баре.
За овај викенд је испало да је пас можда добар кандидат за пса, али они нису за кереће родитеље, нема друге посете.
Феривер ми наложио да видим за ирску визу. Испало је неизводљиво, јер ем сам званично незапослен ем и изричито непријављен било где овде, имам личњак и возачку, плаћам струју и гас и то је све. Никаква социјала ни пореско немају појма да постојим, те више од пола тих папира за визу немам одакле да узмем. Никад нисам ни отишао у Ирску.
СФБЦ опет има неку шалабајзерску шему да се одговори на њихове бесконачне упитнике некако пакују преко треће апликације, овог пута са мехурастим чаршавима (bubble sheet...), не бркати са пуц фолијом у коју пакују електронику, него су сва питања са фиксним бројем одговора, и онда има кружиће у десној колони, зацрните крајњи леви за „јако не волим“, крајњи десни за „обожавам“ или размерно између. Онда би неки примитивни скенер то прочитао. Написао сам брдо кода, да увозим текст фајлове одатле, а све без везе јер никад нисам добио узорак, читава пиздарија је била низашта. Ни прва, ни последња.
Нама већ трећи дан раде кров. Имали смо класично, летве на роговима, цреп на летвама, а сад смо узели даске да дођу на рогове, па на њих летве. Сад имамо одакле, па ајде. Онај један прозор вишка, што је остао од првобитне верзије купатила (био превелик па смо узели мањи), ће да дође на кућицу, нек и на том тавану буде нешто светла. То је дошло на ред четвртог, и на крају је... види слику.
Црепа је нешто усфалило, двадесетак комада, колико се већ полупало и колико је требало за кућицу, и успели смо да нађемо истог произвођача и исти модел као 1991. - бечејски 333. С тим што сад 333 не значи корак од толико милиметара, него је корак 343 милиметра. Срећа у гаражу, где имамо резерву старог црепа на крову, а овај дужи је поређан у доњи ред, па се за сантиметар даље надноси над олук.
У гле како је ружа код капије подивљала. Још годину две и биће опасно да се прође. (... 7 речи...)
Мајстор који нам ово ради је из суседне улице. Мајстор опште праксе - већ нам је мењао кењару, монтирао бојлер, средио одвод из каде, па ајде и ово. Е цврц, овде је било и материјала. Морао сам да идем да докупљујем и дасака и ексера, јер он тако рачуна, као бајаги зихерашки, да не претекне много, па да га газда псује што је куповао шта му не треба. Мени та два сата, што сам изгубио на те његове додатне набавке, изађу више него да је прерачунао да купим и 20% више материјала (добро, не кошта ме ништа, мјесечница ми је фиксна), а да не спомињем да се гребао за цигаре, па после и за неку књигу из медицине, треба његовој жени, па два месеца касније за комад оне као гипс плоче са азбестом, требало му да затвори рупу негде у (Лениној бившој) основној школи.
То је иначе управо онај тип што је 1990. откупио шкодилака од ћалета. Књигу никад нисмо видели, а и та жена га је напустила. Иначе га виђамо ту и тамо, ипак је суседна улица, а и чувен је у голубарско-живинарским круговима у граду. Нашао сам га на некој старој новинској фотци из 2002., уз чланак о голубарском вашару некаквом.
Никад нам више ништа није радио, нити прешао праг.
Шестог смо сели у такси на бусодрому и отишли опет у Петерхид, Тодор је рекао да ће бити тамо да нас проведе кроз кућу. Па, провео нас је и видели смо, и нафоткао сам се онолико, све рачунајући да ћу после на екрану видети педесет ствари које у трку нисам приметио. Искуство од летос, кад смо тражили кућу, а и из 2004. Па добро, океј, мислим да ћемо узети, јебеш кућу, куће има вишка, шта ће нам толика кућа, али башта је таман, 32 ара, није ни далеко, има струју има воду има асфалт. То што има телефон ме жешће заболе, ићи ћу тамо управо зато што нема телефон, то одјави сеци.
Фотка је из летне кујне. Лавабо на зиду је... бајаги. Нема водовода, ту се вода доносила у канти, а нема ни одвода, одвод се завршава с друге стране зида. Истина, постоји мала септичка јама три метра даље, али је урушена, покривена неким даскама на којима расте бујна ситна флора, од извода до јаме нема никакве цеви... не рачунати у лавабо.
Бабу је Тодор одвео код себе у Нови Сад, мада смо је и видели једног од наредних долазака, ваљда се сетила нечег што би јој требало, да покупи пре него што се прода. Умрла је за три месеца, не може она у стану. Навикла целог живота да прчка нешто по кући и сад ајде седи гледај теве. Истина, још је био телевизор у кујни. У летној кујни није, мора да су га премештали тамо за лето, имао је антенски и струјни кабл до тамо.
Наредних дана смо се погађали за још неке ствари, хоћемо ли замрзиваче или не, круњач крупач, и остало је 125 литара ракије, ако хоћемо, по 150 динара литар. Замрзиваче нисмо узели, ал' ово остало јесмо. Ћале је иначе био у талу са Болдијем, продавао је његову ракију, па што не би продавао и ово. Пробали смо, лоза али солидна, за те паре калај работа.
Спомиње се: Болдижар Барваи (Болди), Јелена Средљевић (Лена), лоза, Невена Средљевић (Нина), Нови Сад, Петерхид, СФБЦ, Тодор Мирча, Феривер Фертилајз (Феривер), шкодилак, на енглеском