Вишња и Арпи имају друго заједничко дете - данас се родио Боба. Не сећам се ама ничег, датум сам израчунао уназад.
А онда су негде, ваљда пре Силвијиног другог рођендана, крстили обоје, па смо били на томе, ал' се не сећам ни кад ни где је то било. Живели су у новом делу те новоградње између Дунавске и пруге, чега се сећам по томе што је за време једне посете (канда смо им тад помагали око усељења? је ли Арпи добио стан од фирме?), па је Го случајно одвалила најбољи штос са лифтовима: „гле како овде на сваком спрату имају огледало“ - да, душо, унутра у кабини.
И то је отприлике сав наш контакт са њима током целих деведесетих.
Уз један изузетак. Вишњи је умрла нека тетка овде, па је она распродавала њене ствари (наследила, или је у ствари тетки умро муж па она помагала тетки - штагод). Свиди нам се, солидна овдашња израда, ако је попустила нека шарка лако ће се поправити, све ће се то једном истапацирати, а јефтино, ај дај. То смо стрпали код Оме у резиденцију (како зове оне две собе што не користи, са посебним улазом). Тамо нам је после била и када, кењара и лавабо, све до уградње.
Осим што нисмо били баш при парама, скупићемо за пар месеци, а у међувремену нам Арпи позајми па ћемо у три дела. И отплатимо два дела уредно, и не каснимо ништа, кад ево ти њега, „јел ти мислиш оно већ једном да платиш“. Напујдала га, очигледно. Добро, измислимо остатак пара однекуд (јел' опет од танти?) и отад не да нисмо имали новчаног контакта са њима, него ни онако. Осим оно једно време на винограду, ал' дотле има још која година.
Или нема? Хм... нека онда овде, јер то се све исподогађало закључно са 1997. и трајало је можда 2-3 сезоне. Наиме, те баште и виногради где је ћале имао, иду у дугим паралелним пругама, од обале па докле ухвати назад. Тј не баш од обале него од друге долме, а назад до насипа који је остао кад су копали канал. Ту нико не може да приђе осим њих, па је то неких сто метара државне земље коју нико не гледа. Редом од познатог друштва ту је био онај мајстор из пиваре и његов ваљда брат, с којим је ћале често нешто мајсторисао, па Врањанац В.С., чијем сам сину предавао у машинској (ћерка се удала за неког Румуна па су се после разишли, па за једног из нашег краја па је тај умро; ради у градским парковима као хортикултурњак), па В. Г. (са чијим сам сином био у војсци, онај што се увек рањавао; они су већ потрошили од комшилука све, нема коме нису дужни - што је трач који сам доста касније чуо од Димијана, успут, уз некакву причу о мачкама и пацовима), па онда дође ћале, па Петруц из оног другог румунског села (имали смо муштерију тамо, питали Валерију јел' га зна, каже „ма надувенко.. види га колики је“ - а јес, бар 130кг) који је слабо долазио па имао џунглу од винограда, па онда неко ко се ту такође слабо задржавао, и онда Д.Т., нафташ и мајстор опште праксе, заварује гасовод под притиском док га држе за ноге спуштеног у рупу.
Е ту претпоследњу башту су купили Вишња и Арпи. Он је већ знао двојицу - ћалета, преко мене, и Д.Т. са посла, иста су фирма ако и нису исто одељење. Паре су као позајмили од Оме, а договор је био да она добије неко парче тамо назад да гаји пољско цвеће за венце које продаје на пијаци, углавном татарику и штатице лемонијум (ко зна како се то, теоретски, чита, могло би бити и статис и статиче и стетиси и свашта... усвојили смо штатице, ћао готово). Договор је брзо развргнут, ко зна зашто, и просто су јој забранили да долази. Паре, наравно, никад нису вратили.
Да смиримо Ому, договоримо са ћалетом да јој да нешто те државне земље скроз на крају, те она то прихвати и одгаји, њој све те биљке иду од руке. Сећам се да сам возио родео преко оног пашњака да приђем с оне стране, и да је трабант био дупке пун те лимоније, баш је добро мирисало.
Једном су се износиле и неке оптужбе, кад су прва двојица са ћалетом пекли ракију од дуња, и делили је како су договорили (ћале је имао мање воћа али је његов казан, млинару увек иде 10% ушура), да су се на гомили нашле и дуње са њиховог дрвећа а да њиховог дела ракије нема. Тешко и доказати и оповргнути, а лако да изазове злу крв. Виђао сам ову тактику и касније. Тако су и стан продали и купили кућу, јер је госпођа за само две-три године успела да не говори са целим улазом.
Негде око 1996. или 1998. њих двоје закључе да није за њих башта, те је продају, и то коме - Чарги, који је тада био са другом женом. Није ни њему нешто потрајало, исто три-четири године (спомиње се нешто 2001. да је био тамо), као што се и ово двоје нису баш усрећили с парама, то је било да се изваде из дугова. Некако сам стекао утисак да не можеш насрати пара колико Вишња може да потроши - ал' сам га стекао много касније; тада смо се слабо и виђали, чак и на башти. Ја бих долазио само кад ћалету нешто треба да се помогне, нисам био у току.