27-IV-2023.
(... 64 речи...)
Поподне смо опет отишли до Петерхида, трећи дан заредом - садња дувана није ни пола готова, а тек нас чека парадајз, паприка... Тј она сади а ја косим. Трава је до колена тамо где још нисам косио, пола тога тамо где јесам.
Проблем са трећим шворценигером је што има бољи и јачи мотор па је за толико и тежи (па шта, и ја сам досад набилдовао за толико), али то не би требало да смета, носи се раменима и има добар корман, за разлику од Т2 који је био слабији а незграпан јер је имао минималан корман, са ручицом гаса на руди, па се практично носио у десној руци. Ал' задржао сам његов упртач, јер онај од трећег ни не умем да сконтам како дође. Тај упртач, међутим, има попречну копчу у висини џепа на кошуљи, и буквално цела тежина належе преко грудног коша. Те сам решио да пробам онај стари упртач, који је висио на лотри већ три године и био пун прашине, па сам га спустио у буре са кишницом и извадио пре поласка кући. Сад је већ био сув и... она копча што сам импровизовао од жице је увелико зарђала, али ради и стоји ниско, испод пупка. Јој раазл'ке... а ту негде сам укапирао и да ми онај штитник ипак смета.
Тај штитник је намењен томе да заштити одећу од биомасе коју алат баца около, и да држи нож који ће да одсеца ону пластичну сајлу. Сајлу уопште не користим, све сечем диско тестером. Штитник ми само запиње. Можда је то добро кад се сајлом шиша травњак, где је све равно. Код нас има свачега, ал' равног нема, те решим да скинем штитник, као што сам га био скинуо и са претходна два. Кренула ме карта - покосио сам јарак на улици, пола авлије и кренуо опет да косим назад кроз воћњак. Иде лако као што и треба да иде, и нисам остајао без даха на сваких пет минута, ма дивота.
Оно, нисам покосио скроз на улици - оставио сам последњих неколико метара џунгле према комшијама лоповима (снимио сам још нешто наше опреме за наводњавање монтиране код њих), тамо где су уваљали траву, паркирали бицикл, оставили нешто ђубрета. Ако га користите, одржавајте га сами.
У повратку, жуто море, какво виђамо целе недеље... Матијевић, на некадашњој државној земљи, што је било пољопривредно добро, гаји... сточну храну. Уљану репицу. Уље је ишло железници за фењере, резанци стоци. Само се сад то зове канола и уље је јестиво.
Увече сам био нешто уморан и никакав и легао сам пре 23. Остала је да седи поред мене, ту јој је гугољ и ту чита, гледа, слуша шта већ нађе. Ја спавам и повремено се закашљем... нађе она најбољи рецепт за чај - три ловорова листа и још понешто, сиђе, скува то, донесе ми, пробуди ме да попијем. Важи, дај, ммм ово занимљиво вуче на Медитеран, шта је ово... а, ловор... е, оде цео залив...
Попијем ја то и заспим поново. Кад ме пробудило убрзо затим, морао сам да седнем да бих могао да кашљем. Није против кашља, него је за кашаљ. Тако јако нисам никад кашљао, ово је било из бубрега, тамо негде иза осећам да се затежу неки мишићи, гребем по дну каце да нахватам шлајма да избацим, и нема везе што нема, ово ме и даље тера. Направио сам и притисак у бешици тако, па сам сишао у купатило и наставио да кашљем на шољи. Па се вратио горе и наставио још. Е кад сам био готов, заспао сам као сисанче од голуба. Каже да ми је цела сеанса трајала дуже од пола сата.
Двајстрећег смо решили да мало паузирамо са пољским радовима, наставићемо сутра. Предвече се јави Боба, каже они иду у шетњу па би навратили. Важи. И стварно, за мање од сата, ево њих. Милена изгледа још боље, није ми јасно како то успева. И завршила је онај течај, и како је већ паметна, била најбоља на њему и частили су је још један - за дот нет. Прошла дан-два тога и укапирала какво је то срање и одустала (ту сам убацио Маринка и његово „а што ме још више боли, то је (једаред сам ти написао) искрен да будем:, лепо си ме посаветовао и ја по први пут те нисам послушао (сам сам крив): када сам те питао шта да учим у замену за фокс, ти си ми рекао пајтон. то никада заборавити нећу. а ја нисам тада видео даље од носа јер су тада актуелни били Јава и Ц#, одлучио се за Ц# само због ње - јер си ме с њом повезао јер је она прешла на Ц# (оно, тражио си - ето ти. хоћу да кажем да си ми и око тога мислим на Ц# помогао, јер си ме упутио на неког ко стварно зна Ц#).“), но се бацила на веб дизајн. И направила некакав сајт, истина без много садржаја, ово је само испробавање форме, али форма је свака част - на неким местима преклопљени облици скролују једно преко другог у правом симулираном три деу, у четири брзине, опа бато. Он, пак, тренутно на послу нема пројекат, не ради ништа, плата иде, ал' га саватао неки другар да помогне негде, каже фали им тестер. Чуј, фали, нису никад ни имали, не да им је нашао свашта него само звони. И плаћају, наравно.
У стану су, у једној од оне две зграде преко пута од пиваре. А, знам, па јој кажем „ма знаш оно где сам се паркирао кад си мењала гаће... Раји... оно кад си му купила погрешну величину па ишла да замениш“. И јасно им је да кад плаћаш стан, бацаш паре у ветар, толико кошта да ниси на улици али ти од тога не остаје ништа. Но, решили су да ипак ураде нешто са кућом, то је његово, и најбоља варијанта је да сруше и зидају ново у на истом темељу, онда не треба грађевинска дозвола и сто ствари је лакше. Запело је око струје, ал' ајде и то ће некако да се среди. А госпођа мати његова исто нашла стан ту негде на пола пута до Маришке, трећа-пета кућа ближе граду.
А онда је њу стигла ова фртаљ грипа. Исте фазе - кашаљ, боли поклопац лобање док се кашље, много спава (у ствари и даље спава мање него ја, али више него обично), троши папирне убрусе. Један дан некакав бол у зглобовима и као запаљење мишића, једну ноћ презнојавање, један дан цури нос, ништа температура, ништа запаљено грло. Мене је дотле углавном прошло, само се ујутро будим да искашљем душу, бубреге и шта још успем да закачим, а онда сам нормалан цео дан. Деца су лакше прошла - Раји и даље није ништа, ево две недеље откако је мене кренуло, Линда је своје прегурала за један дан, Санда за два, њој није ништа, Виолети тек 26. процурио нос. За разлику од нас маторих, деца су имала и температуру ту и тамо, али ништа страшно.
У понедељак, 24., је падала киша. Време се није битно побољшало ни наредна два-три дана, па смо до даљњег одустали од баште. У уторак није било много боље, хладњикаво, ујутро једноцифрена температура а дању добаци до 13. Увече смо, свеједно, решили да се мало правимо здрави, истуширали се (ту смо већ каснили пар дана), и мало се посветили себи. Без много пића, није јој ишло, не осећа мирис. А извели смо што давно нисмо - она је легла око 22, а ја сам је пробудио око 1 и остали смо скоро до три. И некако нам је одмах било боље.
У среду је дошла на ред опет набавка. До Нешине месаре нисмо били бар месец ипо, и наравно госпоја тамо пита где су девојчице. У Лидлу сретнемо опет Аџу, каже испоручио је поздрав Слешу и сад испоручује отпоздрав. Ето ти га на, не видимо се дваес па тринаест година, а сад две недеље за редом.
Новост у Лидлу: уклоњене су провидне преграде око каса, лакше се дише. Корона и званично прошла. Касирка исто питала за близнакиње.
Након нешто преписке са неким на форуму, фоткалица у телефону најзад и сама уме да направи ваљан џпег. Досад је правила солидан .днг али зелен и преекспониран, јер је нека опција у натпрошлој верзији језгра изостављена кад су прављена следећа. Неко ми је дотурио ваљану верзију, и ево најзад ради како ваља.
Ех, опет ситна вест одакле се не надаш... донео поштар опет неки допис из Обреновца, по оном питању да нам исплате оне паре. Ништа нарочито, Београд се жалио а ово је одјебеница, не усваја се, има да плате. То није вест, вест је да тетка Јања има ново презиме. Види види, ваљда нас зато нису звали на годишњи помен, а можда га нису ни држали. Тј ко зна откад је то па сад само озваничено, јер је онај њен био сав никакав још кад смо га последњи пут видели, 2013., без зуба и гласа, држао се на самој сланини, „е док сам ја био жив“... и годинама није из куће излазио. Могла је да ради шта хоће, годинама.
Двајздеветог смо цео дан били на башти. Покосио сам као никад, баш ме кренула карта. Дуње цветају. Биће нешто трешања, нешто вишања, нешто кајсија... можда за ракију, можда и не. Али шљива, биће шљива онолико. Лепо смо се заморили. Јода пропиштао чим смо изашли из града (а изашли смо новом скраћеницом, која обилази гужву код месне), треба му чорбе. Пошто нема смисла да за гориво држи посебну лампицу, кад већ ниво чорбе заузима онолико места на дисплеју, то трепће и повремено бипне, ваљда на сваких 10км. Кад сам после уписивао трошак у чаршав, видим да нисам сипао чорбе у њега још од децембра. Лети време.
Линда је једно вече (мислим првог маја) извела невероватан штос. Хтела је да једе тост са путером, ал' Нина је била у сред партије. Игра Овервоч већ неколико година, и тим јој се већ усталио, знају се, чантрају одавно, већ знају једни другима понешто породичних прилика, како то већ иде кад се људи друже онлајн тако дуго. И Линда некако дође до Нининог микрофона, тј блутут слушке са њим, окачи себи о мајицу под грло, и каже „кажите мојој мами да ми спреми тост са путером“. И ови јој кажу и она га спреми.
Трећег, у Петерхиду, најзад завршила садњу дувана. Парадајз је већ посађен, делом код куће. Фолију са дувана смо морали да скинемо јер је дувао ветар ових дана, па би је дигао, а она би спљескала биљке кад се спусти. Док смо завршили, био сам се озбиљно задувао, и то не да ми је окраћао дах него ми треба нешто времена да се надишем. Узео сам скрнаву облу лопату и скупио петора колица земље што се накупила око траве између бетона. Тај бетон није једна огромна плоча, него је ливен у правоугаонике између дасака, које после нису повађене него остављене тако да иструле, а уместо њих се накупи земља. Тле је овде баш богато, па ће у сваком таквом прорезу да никне трава, а око ње да се задржава биомаса и прави још земље. Петора колица сам отерао а још ни четвртину нисам однео.
Спомиње се: Виолета, гугољ, Добривој Гунароши (Боба), Јода, Линда Роза Средљевић Аквила (Линда), Маринко Протић, Мика Зеленић (Слеш), Милена Пожарић, Невена Средљевић (Нина), Петерхид, Рју (Раја), Санда Фиона Средљевић Аквила (Санда), Станимир Хаџић (Аџа), тетка Јања, фокс, шворценигер, на енглеском