31-XII-1977.
Договор за овај дочек је био да ћемо код Живе. Његови ће негде назад, има се где, или код комшија, а нама предњи део куће. Други, једнако важан део договора, је био да се прави маскенбал, али да се маскирамо код куће па да тако маскирани дођемо, пешке, биће приче.
Отишао сам до ње па смо се тамо маскирали, у Сандокана и Маријану. Од ње до Живе има добра два километра, а и то само зато што нисмо хтели пречицом, био је снег до колена па да се не бисмо забатргали негде док прелазимо пругу. А и те пречице понекад засметају неком па постави ограду, и шта ако налетимо на тако нешто, испадне још даље. Идући тако Железничком, наиђе пар пајкана у реноу 12. Било ми чудно што не возе фићу или бар тристаћа, ал' можда је фора била да патролирају из непримећености*. Углавном, спазе они нас (и ми њихове униформе, нема лишћа има снега, светла онолико), успоре јако, и видело се да се нешто разговарају, и онда одједном дају гас и терају даље, као ништа није било. Укапирали да идемо маскирани на дочек: ја са турбаном, она са обилатијом шминком, гргуравом косом и којекаквим ђинђувама.
Друштво је било солидно, и углавном пицнуто овако или онако. Ечи се најбоље маскирао, сако и кравата, да га не познаш. Жива у дедином оделу - прслук, сат са ланцем. Остали већ како тако, није се претеривало са маском - Болди и Е. у свом уобичајеном издању, Џенк такође. Остале сам знао из довиђења - неки С.К. из друге или треће гимназије, кеве нам радиле заједно једно време; мала Габи из тог друштва, слатка и сва некако заобљена, на леба да је мажеш, и још троје-четворо које сам знао углавном са фотки, кад сам развијао Џенкове негативе.
(Габи и С.К., који је тог тренутка изигравао диџеја... Наравно, когод је био добар са Ечијем, пре или касније би набацио добро озвучење, не сећам се да је било ко од друштва пуштао музику са нечег лошег, па ево и Жива, иако наводно нема везе са музиком, он је возач-механичар)
Домаћин је сложио поприличан програм, држао своје зајебантске говоре, па се онда премундурио у деда Мраза (дакле поткошуља и дугачке гаће и то са огромном флеком), па делио поклоне, наравно све нека зајебанција. Она је добила некакву лулу, па и некакав дуван, ко зна откад, сузе су јој кренуле кад је то пробала, оде шминка. Иначе смо пушили, видим по фоткама, Ф57. Болди је добио силк и удицу, онако намотано око комада плуте, скроз исто као што се продавало још шездесетих. Ко зна, то је можда био једини поклон од ког је било неке вајде.
Пило се пиво, зрењанинско, наравно. Није више било као некад. Откако су у лето 1975. почели да изводе керефеке са проширењем асортимана, па избацили две врсте пива, једно са плавим словима на етикети и 11% екстракта, друго са зеленим и 12,5% или беше 13... више то није било оно. А пре само три године је било да је Ечи за опкладу, у Дому омладине, попио целу флашу на екс, подригнуо људски и само рекао „јебеш пастеризовано“. Сад то већ ником не би пало на ум.
Не знам да ли сам отишао право кући, има неких фотки код ње које личе на јутарње, можда сам одремао на каучу.
----
* то како је НМН имитирао оног Лендваја из друге гимназије, „одаакле пуца снАјпериста? Из нЕпримеећености!“.
Спомиње се: Болдижар Барваи (Болди), Градивој Јанкулов (Џенк), Дом омладине, дочек, Ендре Фелбаб (Ечи), Живко Равајловић (Жива), тристаћ, фића, на енглеском