13-VI-2001.
Лена извела Мрвицу на пашу. Радили смо то и код куће, извели бисмо Сквики и њене мале, поклопили их изврнутом гајбицом да се не разиђу и да не наиђе случајно неко куче испод ограде. Добили смо квадрат траве савршено ошишане на 5мм. Да смо имали времена и стрпљења, могли смо направити шаховску таблу од траве.
Овог пута нисмо терали тако дуго. А и ово парче травњака делимо са комшијом испод, оним Индусом што... ма, сирће. Никад се нећу навићи. Има испод њега још један стан, ал' је улаз са друге стране. Зграда је на падини, а наши улази гледају на вишу страну.
Го и Рикардо су били код нас шеснаестог. Мислим да су дошли бусом, за шта бих отишао пред њих на станицу. Паркирао бих се у источној четвртој (постоји и западна четврта, бројали су од центра у оба смера), испод Грозног Артура. Артур је рибљи ресторан, морски, и заудара на гирице, веран свом имену. Иза њега је вувек било мачака, према паркингу. А онда ми падне на ум да преко од Зиро Дистанса има Мегдоналдс и да код њега ама ниједну мачку никад нисам видео. Што је потврдило моје мишљење о њему.
Зезали се цело поподне и вече, гледали филмове на Змајчеку. Мислим да је било неколико епизода Саут Парка и „Велики Лебовски“. Потоњи ме се дојмио као ситна зајебанција, нису неке форе, све смо то већ видели у нашим филмовима из седамдесетих и осамдесетих. Кад оно после испао култни филм, људи знају напамет чувене реченице из њега. Е свашта.
Го има нове патике, са јарконаранџастим линијама преко и око ђонова.
Дочепао сам се петоделне трилогије Дагласа Адамса, па онда ископао то исто на српском, са оног цедеа са стотинак књига, од Зорана Живковића, где је цео Кентаур те његова потоња приватна издања. То сам био купио средином 1999. Читао сам то цело Лени, наглас, а онда смо прешли на Прачетове Бромелијаде (оно, камионци, и како се већ зваху друга два дела). Трајало нам је недељама, ал' изгурали смо.
Спомиње се: Горана Средљевић (Го), Зиро Дистанс (Зиро), Змајчек, Јелена Средљевић (Лена), мрвица, Рикардо Мануел Бариеро (Рикардо), Сквики, на енглеском