Пошто немам појма са спортом (нарочито где наплаћују улаз), мећем ово у јули. Знам да је било лето а и претраживао сам, нашао годину, а кад се тачно то играло, заболе ме. Чак ће пре бити да је било прошле године, кад им није успело, јер ове јесте.
Продавница пића на углу Ђуђине половине куће је, како рекох другде, продавала али није служила пиће, нема чаша нема столова. Али су се муштерије сналазиле. Њен зет је био тамо, и гомила матораца из краја, већином пензионера, па би седели на гајбицама и углавном локали пиво. Недеља поподне је била „време спорта и разоноде“, како се звала емисија на првом. Ту су се преносиле две-три важније утакмице, а убацивали су се и репортери са наредних неколико, по важности.
Овог пута је било хоће ли месни Пролетер да уђе у прву лигу. И пала је и опклада. Обично су се кладили у њакање, тј ко изгуби има да њаче као магарац, и то гласно. Овог пута се играло у скалпирање. Тј ко изгуби остаје без косе. Један од деда је за време рата некако завршио у америчкој војсци и тамо изучио за брицу (Тана Бакрачев). Само је једну ствар научио како треба, нуларицу (в. на мрежи Славка Воркапића).
Изгубио је Кљака, сирома један што је становао сам у кућици до пруге, иза ћошка, и још је и отхранио посинка с којим смо се често играли (тај је после завршио и неку школу ал' није било посла, па је отишао у пајкане, „радио не радио, улица ми не гине“). Ходао је са штакама, нешто му једна нога није била како треба. Е њега су посадили на изврнуту канту (од малтера, Жива Сејин је некакав зидар) у сред радње, и овај му је прво нуларицом нацртао крст - једну од чела до кичме, једну од увета до увета. Па су онда попили по пиво, а овај све једнако седи и чека да то прође. Онда му је ошишао две четвртине - једну спреда, другу страга. Још једно пиво. Е тек онда га је довршио па је онда и он смео да пије.