За презиме дан дањи нисам сигуран да ли је баш презиме или шпицнамет.
Два брата, трећа кућа у шрех од нас према парку. Старији, Градивој, је био моје годиште ваљда, или годину млађи, а млађи, Иван, је био две године млађи од њега. Играли смо се доста као клинци, често су они били код мене или ја код њих. Они су први имали телевизор у нашем крају, ваљда још 1963. или можда и претходне године, и сећам се да сам код њих гледао „Огледало грађанина Покорног“ са Мијом Алексићем, и да сам мислио да је то не знам које чудо.
Имали су неку сестру од тетке, из Београда, ситну и плаву. Оно, није да није било плавуша код нас у крају, ал' ова је била некаква вила за мој појам. Не, нисам тада почео да се палим на плавуше, још је било рано, ал' то два-три пута што сам је видео сам некако запамтио.
Поред родитеља, с њима су живели и деда и баба. Деда је био спадало, матори зајебант. Током рата је некако завршио у америчкој војсци и тамо завршио за берберина (в. јули 1967.). Један једини пут је био позван да ме ошиша. Имао је исту ману као и чика Драга, знао је посао али врло кратко. Док је овај умео да ради чак две фризуре (мада скоро исте), деда је умео једну, америчку морнаричку. То се чак ни ћалету није допало и више га нисмо позивали.
Градивој је био на кеву, крецав, буцкаст и вазда нешто ознојан, подсећао ме помало на Олија Хардија. Ал' се бар оженио добром рибом, док је потрајао. Иван је био некакав инжењер, немам појма чега, и израстао у стаситог момка, правог шмекера, канда је једини повукао на бабу. Обојица су умрли између 2001. и 2015., сви остали из куће још пре тога. Немам појма јесу ли оставили деце за собом, јер се нисмо виђали откако смо се ми одселили из улице.
Кева им је била исто пуначка (у складу са мужем и свекром; свекрва је била баш сувоњава). Била је (главна?) сестра у болници, и док је оно ћале био под сумњом на туберкулозу, долазила је да му даје инјекције стрептомицина, чега се баш јасно сећам.
Ћале њихов, пак, је стално био негде директор. Омањи а шири, проћелав и... кад ме неко пита шта је то „дежмекаст“ ја се сетим њега. Био је штогод напрасит, по кући је углавном наређивао, ваљда навикао на послу. Био је иначе локална легенда, углавном кафанска, из оних прича што почињу са „него, што је тај могао да поједе...“. Једна од тих легенди заслужује да буде забележена овде.
Негде крајем 1946. или неке наредне године, иде он у Београд да, као директор пољопривредног добра, поднесе годишњи извештај у министарство. Било је зајебано, јер је још било противника режима на све стране, саботаже су биле учестале, и често је мало фалило да се било какав неуспех у обнови и изградњи прогласи за саботажу, а виновник заглави робију или ко зна шта. Дакле, буља жваће гаће, но, прође то сасвим добро. Одахне он, и да се части, онако сав слуђен од одговорности и олакшања, у кафани наручи „25 жица“. Не 25 ћевапа, што би већ само по себи било вечера за двоје и то јако гладних, него 25 ражњића. Порција за једну особу је 3 жице, отприлике. Долази келнер поново да га пита, да провери наруџбину, а он онако набусит какав је био, „шта се снебиваш ту, ако сам рекао 25 жица, онда донеси 25 жица!“. Долазио и шеф сале, не верује својим ушима, ал' овај све тера своје и не чује шта је рекао.
И стигне 25 жица. Келнери све извирују од којекуд да виде шта ће овај са тим да уради. Наравно, тек кад је видео то пред собом допрло му је до ушију шта је то пет пута рекао. Сад, шта је ту је, није да нема да плати, него како да призна да се зајебао, он велики директор... те навали он. Према легенди, двајшчетврту жицу је појео до пола, а од двајспете је само штрпнуо мало. Платио и изашао... и шта сад. То је бар кило ипо меса, нема везе колику стомачину је тада већ запатио, треба то сварити. Зато шетња. До Калемегдана, па до Славије, па до Скадарлије, па пауза. Седне негде, изручи две кригле пива, па онда опет још два три круга шетње.
Негде предвече се појави у истој тој кафани и само каже „десет с луком“. Ови као духа да су видели. Вечера је била на рачун куће.
Имао је шинобус, тада још ново чудо технике, негде касније увече, до Фабрике станице. Док је стигао кући био је већ способан да дише нормално.