15-VI-2023.
Опет киша, овог пута предвече. Никако да упече па да пробамо климу.
Нешто сам се био рано пробудио, ваљда пре седам, и издржао до после ручка, а и онда је мачкодрем био краћи од сата. А онда смо развукли жицу кроз гаражу, где је некад била. Узели смо нову, стара држи место у огради где су некад давно лопови откачили крај мреже. И онда прошетали кроз гаражу са малом лотром и столицом, те окачили дуван што је набрала на башти дан раније. Да се суши.
Било је и два-три сува листа, већ пресушена и крта. Зато је оставила сав тај дуван у колима, да тамо преноћи, па се то таман навлажило колико треба. Исецкала то на дасци у резанце, и направила од тога осам цигарета. Па, ово је сад још боље него оно прво што смо пробали. Мало у првом тренутку има неки шмек на јефтиније, оно као кад пушиш седем ин педесет а неко поред тебе чури мораву. Одмах потом нормална цигара. Једино што је крупније сечен па није могла да набије довољно, изгори за три минута уместо десет.
Током дана сам трипут звао Телеком. Систем им је у расулу. Први пут сам добио стари звучни мени, али исецкан, тј чује се само последња опција, „за ... притисните звездицу“, музика крене па стане, буде неких пауза, ма свашта. Ал' некако успем да стигнем на ред за чекање, и каже четири минута. И нова опција, „можемо ми да чекамо уместо вас“. Скапирам да треба да прекинем везу, јер цео минут не чујем ништа. Два сата касније још увек нису звали, ајд поново. Е сад одчекам и тај минут и још мало и онда чујем „ако хоћете да вас ми зовемо кад будете први на реду, притисните један“. Ајде.
Поподне, значи бар четири сата касније, и даље нису звали. Зовем поново и гле опет добијем онај покушај препознавања гласа, и као што сам и претпоставио, не разуме ништа али одмах добијем оператера, и постигнем да ми дигне приоритет.
И стварно, дођу сутрадан негде пред подне и замене модем. Кажу да оптика још није пуштена, и то где је развучено по становима итд, то још увек ништа не ради, чека се нека опрема. Аха, а што је Боба био рекао да је имао оптику у кући, док је нису продали, то није било. Но, ајде, заменили су модем и све океј, како је и било пре. Исти модел као пре пет година. Мало је потрајало док смо га подесили (админ лозинка је иста, али подешавање да други и трећи порт не буду за ипе телевизију је сад мало забуњеније, треба на пет места да се нађе где треба да се кликне).
Киша је стала поподне. Деци је било штогод хладно, онако у мајицама и шорцевима, па смо ипак укључили климу, да греје. Било довољно пола сата.
Деветнаестог је почело лето. Диван дан, ни претопло ни прохладно, онако таман. Двадесетог је већ упекло, ништа нам се није радило. Ал' свеједно, отишли смо до Петерхида. Наравно, увек има да се коси, ал' нисам нешто претеривао, мислим да први сат нисам ништа радио, само напумпао воде и скувао кафу. Она је набрала још џак дувана. То је порасло огромно, много вишље него што је имао онај код моста. А и тај је престао пре две-три године, ал' добро се сећам да је било око метар и четврт. Ово наше је сад већ метар ипо, а пар стабљика јој је и преко главе.
Двадесетог Фрејс послала фотку Нини да види како онај Кени шиша траву пред нашом старом кућом. Стварно га је пицнуо. Магнолија је још порасла, травњак најзад покрива и простор под крошњом, ипак је било неке вајде од оног што смо додавали, сецкали лишће и гледали да се не спира. А овамо кажу да под магнолијом ништа не расте. Пред #2 је огроман жбун уза зид, прекрива прозор. Ето њима хладовине за преподне, когод да је сад тамо.
Двадесетпрвог још спарније, ал' сад већ морамо да окачимо то да се суши. Опет смо оставили да преноћи у колима, да се изједначи влажност, тј да овлажи оне већ суве листове. Разапели смо још пар жица по гаражи. Овог пута није било старе жице, којом смо везивали оплату кад смо бетонирали греде над вратима, да за њу вежемо, него сам узео бургију и... хм, не иде баш да бушим бетон, није то тај челик. Срећом, над предњим вратима има ред цигле преко греда, ваљда сам нешто гледао да изједначим висину редова са оним од куће, одлично, извртео рупе у циглама и заврнуо куке. Типле немам, ал' ништа, убацим преломљену чачкалицу и ето типле.
Нисмо издржали, укључили климу да хлади.
На стражњем крају сам већ имао ону стару жицу што штрчи, па смо тим везали штанглу од старог шатора (да, оног из 1975. што смо га били разапели у авлији 2020. а наредне године закључили да се у њему играју само мачке, па га онда и бацили, ал' задржали клинове и шипке). И као оно 2010. што нам се десило са жутим ружама, да њој једна не мириши а друга баш лепа, док мени обратно, тако и сад, њој мириши на дуван, мени никако.
Но, док то пристигне, време је да се обнове залихе. Увече зовнем дилера, договоримо се за 21:00 испред Детелине, кад тамо нема никог. Таман излазим из кола, кад у ретровизору спазим познату силуету - Боба и Милена у шетњи. Обави(је)м тансакцију а њих стрпам у кола, ајте мало код нас.
Он већ тражи нови посао. Коликогод да је био одушевљен и платом и послом пре две године, сад већ на тезгу ухвати више... а и на послу баш и нема шта да ради, осим што су му управо увалили да учи Јаву... У ствари, ту га је и Лена спустила на земљу, кад јој се нешто хвалио платом а она одмах „што тако мало“. Па је узео да гланца СиВи, и Милена није имала примедби, можда пар ситница, ал' за сваки случај он то дотури Лени да погледа, а она му врати метар дугачак списак шта треба да мења. Буквално да не зна да ли да пере или да прави ново...
Спомиње се: детелина, Добривој Гунароши (Боба), Јелена Средљевић (Лена), Милена Пожарић, Невена Средљевић (Нина), Петерхид, Росанда Аквила (Фрејс), на енглеском