14-IX-2023.
Јуче сам био отерао комби на технички, јер би ми јако одговарало да то буде баш тад - и имао сам среће, убо слободан термин у 14. Лепо ручао, издимио једну, па полако. Требало би да траје 40 минута, али је изгледа строгоћа мало попустила. Понео сам напуњен телефон па кренуо да зовем редом - прво В. Ш. око тог окупљања математичара, што је потрајало до 14:18, а онда су ме изненадили тим да ми је преглед већ готов. Дали су ми и цедуљу, како сам тражио, са стањем километраже од прошлог пута. Испало је да сам прешао око 500км њим за целу годину - једном до Вршца, једном до Београда, једном до ђаве, једном до каштела, четири пута до Петерхида и једном на пескару.
Током дана је прорадило и убацивање фотки и још којешта у Бјо, и сад оба језика радим у пајтону... и најзад имам унакрсне линкове, тј свака страница која има верзију у оном другом језику, има и линк на ту верзију. А које немају, објашњавам у белешкама за верзију 1.3.
Негде предвече ми падне на ум да зовнем Борчета, да га задужим да обиђе Елмонт преподне. Договарамо се ми тако, кад оно зазуји ми телефон у руци - неко је баш сад звао. Завршим с њим, погледам ко је - Драгана. Шта сад? Зовнем, каже умрла Биљина кева. Биља је иначе мислила да дође крајем месеца, међутим... е сад, каже да може да буде ту само у суботу. А има да сређује нешто папира - не знам тачно шта, јер све око сахране сређује дом, наследства нема јер су кућу већ продали, а ионако не може ништа да уради, рече да јој треба овера потписа за нешто - па, нотароши не раде ни суботом ни недељом. Но, видећемо кад то буде.
Него, прошле суботе смо били сви на гомили а ни Борче ни ја се нисмо сетили да кажемо Мими за наредни скуп... па ајд окренем и њу, да јој јавим, а успут и за Биљину кева. Е, каже, добро да си јавио, није да сам ја ту нешто битна, него да ја јавим коме по селу треба да се јави. Биће, каже велика сахрана, учитељица је била па има пуно село њених ђака.
Овог јутра смо устали релативно рано, натенане попили кафу, па кренули Јодом до Сегедина. Јер нисмо одавно и јер треба да сређујем неке папире. У, је, откад нисам прошао северни Банат, већ сам позаборављао. У ствари сам само једном возио до тамо у овом веку, а и то је било пре десет година [јок, тад смо аутобусом]. Добро, и оно 2015. ал' то са Палића. Леп крај, мада је друм, северно од Кикинде, углавном нетакнут још од седамдесетих, то се само крпи, ретко која деоница има нов нетакнут асфалт.
Било је више граничних прелаза да се бира, и Ђала сад редовно ради (дању), има и један нов скоро у буџаку према Румунији, исто само дневни, ал' нека, боље да прођем путем који знам, да лакше уочим шта се мењало за ових осам година.
Путокази с њихове стране су исто забуњени као и са наше. Као што се путоказ за прелаз Хоргош 2 види тек у повратку, тако се тамо путоказ за стари пут од прелаза до Сегедина не види уопште, јер иде преко неке окретаљке са шест излаза (према Томпи, Рескеу, неком засеоку, имању и граду). Тако смо остали на аутопуту, и ушли у град са запада. Што је било можда једном или двапут али нисам ја возио, и сто ствари је слично оним на јужном прилазу али није исто. Но, осетио сам се некако код куће, био сам ту сто пута и стигао сам где треба, чак из само једног круга успео да нађем место да се паркирам на пљуцомет од центра. Е сад треба платити паркирање, јер ко не плати јебу му кеву, а ако је не стави на располагање у датом року, онда четвороструко. Прошли пут се дневна картица куповала на трафици, сад нигде нема трафике, где је то нестало, него су се појавили неки плави аутомати са већим и мањим екранчетом... аха, може да се плати из апликације (јок неће моћи, јер је то за андроид или ајфон, нема за линукс) или СМС поруком, и за то чак постоји и број за странске телефоне, ал' немам ја толико пара у телефону, напросто нисам луд да то радим. Остаје плаћање картицом, што смо замало укапирали ал' нешто није ишло. Замолимо неког типа да нам помогне, и испостави се да на том аутомату не ради горњи екран. Наиђе његова жена, крене енглески, овај каже ма јок терај, знају мађарски (аха, значи ово што сам досад зинуо је прошло као „знам“), и каже она ма мора да има други аутомат, ту негде, где вам је ауто, аха, ено га на ћошку код бербера. И тамо, уз њену помоћ, уплатимо до 15:15, и штавише стигне ми СМС од НЉБКБ (како ми се сад зове банка) да сам платио 2400 форинти. Види, ради.
Кад смо засели са чиновницом да средимо те папире, ту сам се већ био уштосио увелико и брбљао мађарски као матор. Истина, било је и бисера, као кад ме пита за „foglalkozás“, занимање, и из цуга испалим „пензионер“, а пет минута касније не могу да се сетим како се на мађарском каже занимање. Ал' све скупа није много болело, чак су и десетак минута пред крај укључили климу, штедња штедња па нека је, и чиновница је била онако баш слатка, са доста шлифа и такта, све се то завршило без иједног запињања, проблема било какве врсте, ма одлично.
Онда изађемо да запалимо, и кренемо ка оном месту где смо пре осам година ручали. Кад оћеш, нема ту никог, не ради више, прднуо у чабар. Продужимо на обалу и пређемо скоро цео километар, нигде ни столице. Обала у том делу није комерцијализована јер су ту универзитетске клинике, све болница до болнице (и наравно да сам знао шта је која, остала ми та терминологија од пре 29 година). Онда скренемо опет ка центру, кад оно тамо и центар се прожгадио као и свуда - све неки бутици, пицварнице и кафићи. Након дуже шетње нађемо „A vendéglő a régi hídhoz“, гостионицу код старог моста (ни близу, и онај други мост је једнако далеко). Келнер нам се обратио на енглеском, једва смо га разуверили. Јесмо странци, ама знамо језик. Пушење, ех, мора код улаза, осим електронских цигарета. Море... ништа, наручимо клопу и буде одлично, говеђа чорба од коске, онако тамномрка, са две огромне кнедле од џигерице (птичије, сад да ли кокошије или гушчије, изем ли га). И нешто поховано са неким сиревима унутра, занимљиво и, наравно, садржи за толико мање меса, ал' свеједно добро, и порција огромна, пола смо дали да нам спакује. Питам га (на енглеском, да га мало избацим из улоге) како нас је провалио да смо странци, каже чуо нас је да говоримо страњски док смо долазили. Колики је рачун? Око 16000 форинти... е, толико немамо, картицом ћемо. Оставимо му 1500фт бакшиш, испостави се да су опет мењали новчанице и да ове не важе више у промету, могу да се замене на пошти или у банци. Ех.
Кафу смо попили негде другде, у „Витрини“ код Дома, јер су имали пепељуге на столовима. Неш ти мени забрањивати. Попио бих кафу тамо где сам ручао, да сам могао да запалим, ал' овако не долази у обзир. Овде је била тзв дугачка кафа, што је у ствари дупла, значи дупли еспресо, кратак, никакав и диже из мртвих. Колико се сећам Мађарске, било која друга кафа би била гора.
Одемо и да штогод припазаримо - нашла је на етно штанду чварке од мангулице за... е сад изеш га, картицу не прима, наше форинте не важе, и све ми се чини да ју је нешто смамуљао, да кило чварака кошта 20€. Ал' ајд шта је ту је, кад тако воли чварке - код нас би такви коштали још више.
Одемо и до оне самоуслуге где увек пазаримо, та још стоји где је и била, и узмем четврт котура неког сира што ми се учинило да је сир, и пола руде паштете у цреву (ни та није као што је некад била, ал' је боља од овог срањцета што продаје Шмркић) и... литар сока од наранџе на акцији, да цугам успут. Имају сад и они самоуслужне регистар касе, као што су пре 20 година увели у Волмарту и Крогеру а после и другде. Ајд, да не чекамо.
А и што смо се напазарили. Ништа бре, стало код ње у цегер уз остало што је имала, није нам ни кеса требала. Шверц пропо. Сир се после показао као пун погодак, штета што такав не могу сваки пут да нађем. Иста гауда (или хрхоуда, како сам чуо да домороци кажу) као овде осим што није ни налик - може да се сече обичним ножем произвољно танко или дебело, и нож се не лепи, не запиње и све скупа ту нема оног вишка најскупље воде, а сир није ни тако тврд. Ово је напросто сир, за разлику од оног гованцета што нам овде уваљују (на амерички тзв. сир нећу ни да трошим речи).
Све скупа, утисак је да се држе себе и свог нивоа, дакле исто оно од пре осам година, само јаче. Нисам обратио пажњу, да ли им се Együttem и даље зове University of Szeged, или се опет зове на мађарском - то би довело број енглеских речи које сам видео на скоро десет. Чудо једно, нигде их нема, тек пар дућана има понеку у називу. Али путокази, рекламе, разноразне табле, чак и сва она упутства на аутомату за паркирање, све је на мађарском.
Рибе им можда у просеку нешто боље изгледају али појединачно не, ниједна се није нечим истакла, осим што је било две-три веома напредне за своје године, ал' за толико су напредовале и у осталим правцима - има више буца него раније, укључујући и ону нашу чиновницу (донекле, није се посебно истицала на ту страну).
На рачуну од ручка су сви дијакритички знаци били уредно и истакнуто одштампани - то сокоћало за термални папир може да их има, а ја се овде патим да, чак и на линуксу, нађем фонт где дијакритика неће бити скраћена и једва читљива. Чега се стиде ови идиоти, па ти су знаци ту стављени јер су потребни за разумевање написаног.
Наш цариник је баш нешто хтео да ми гледа у пртљажник, што је трајало пола секунде. Седнемо опет у кафић код прве пумпе с наше стране, попијемо људску кафу, и кренемо. Скренем уредно за Хоргош, и онда се сетим да је ту била нека раскрсница где је било лево Сента десно Мађарска, и кад је таква наишла, продужим право... и није то та, та је била претпоследња таква, ово иде за Палић. И ту између Хајдукова и Палића изађемо на аутопут, нагазим Јоду добро и... стигнемо кући за отприлике два ипо сата. Јесам на аутопуту повремено терао 145 (сме 130), ипак смо од Жабља до куће били у некој спорој колони, иначе је могло то брже.
А онда смо следећа два-три дана пекли ракију од крушке.
Спомиње се: Биљана Лајковић (Биља), Бјо, Верзија 1.3, Драгана Витас, Елмонт, Јода, каштел, Малиша Борковски (Борче), Мерима Табарски (Мима), Петерхид, на енглеском