18-IX-2023.
Јуче завршили ракију, још је остало једно буре са мешаном крушком и јабуком за отприлике петак, ал' крушка је готова.
Јутрос најзад захладнело. Ако сам од четвртка у фармеркама (што је била више мера да не би било проблема у банци, ко зна да ли пуштају да уђеш у шорцу), данас је вала требала и јакна кад сам ишао до месне да испоплаћам рачуне и узмем Раји и Виолети ћевапчиће. Плаћам на брзождеру и петљамо са ситнишем, и неким чудом ископам тачан износ из оног што ми се затекло у џепу, а брзождерка каже „е баш добро... како се ми сви овде [у десетак киоска и дућана око месне] патимо без ситниша, нико нема ситно... пре неки дан одем до кладионице да уситним, и отвори ми девојка трезор а тамо гомила ситног, све од 10 20 и 50 и понека од 100... ето где је ситниш“.
Да сам јуче умро не би ми пало на ум. Ја све мислио да тамо неће да разговарају испод хиљадарке.
Поподне опет мало до Петерхида, она брала дуван, ја крушке. У последње време је почела да додаје нашег дувана у цигарете, и некако нам се свидело. Испрва само кентаки, сад и вирџинију. Мало нешто, можда пет посто, али толико значи. Није да је лош овај од дилера, напротив, али са овим додатком има неки шмек, као оно кад пређеш са 57 на Винстона или Честерфилд (што смо тада звали Винчика и Честика). Управо као да ми се тек сад свидело да пушим, након 48 година.
Сутрадан, јавила се Лена да је слетела у Париз и да чека бус за Нормандију. Иде са неком другарицом да целе недеље вози бицикл стазама тур д франса. Чекамо да се врати, па да онда сербез кренемо за Сокобању. Изабрао сам неки пут преко Панчева, Параћина и Ртња, јер ми је дозлогрдио аутопут. Питао сам лепо на Бурундију за тако неки пут, па су ми рекли да је боље аутопутем.
Поподне цркне бојлер. А таман сам прекјуче пустио поруку оном Шуљагићу сервисеру да дође да погледа, ал' јок, не јавља се он. Зовем га сад, каже мрка капа, не може пре суботе, сезона је већ почела. А онда се мислим, рекао је да само треба да очисти вентилатор... ма, то може и овај мој. Окренем Васу Лакатоша и он се појави за 20 минута. Испостави се да је вентилатор чист; прљаво је било друго шта, па је отишао и довукао компресор и све темељно издувао. А за вентилатор каже, „чуј овај звук“... „То одлази лежај? У том случају, како би рекао Кечига, једна кап...“ „шиванола, управо тако... ја код куће имам канистер од дест литара тога“. Онда се испостави да бојлер и даље не ради, јер у ствари нема плина. Тј плин је био нестао па се вратио, треба да се потегне она мембрана на плиномеру. Уради он то, и све ради. Јавим Шуљагићу да је била лажна узбуна, стигао плин и све ради.
Предвече сам се нешто растелефонирао око математичарског састанка, звао оно двоје из Кикинде, покушавао да нађем још пар бројева за колеге које су радиле у машинској ал' сам канда касно звао школу, отприлике је време за 5. час, нико се не одазива јер је то вероватно број код секретара, а можда више ни не раде по сменама. Онда сам звао Драгану да пробам да преко ње дођем до Дуце, јер се не јавља на онај број што имам, а и до њене куме, такође колегинице, удате за једног лика из Змаја, четврто одељење... мали је ово град, ово све у две суседне месне заједнице. Узгред питам шта би са Биљом, пошто се мени није јавила. Каже није ни њој, само је видела читуљу у новинама (значи другарица учитељица је умрла пре среде, кад се закључује лист) и по томе зна да је сахрана била у суботу, а шта је Биља урадила за тај један дан, можда никад нећемо ни знати, јер по нашој процени је више нећемо ни видети. Па реко чућу од Миме, а каже тешко биће и то, јер је она имала дечији рођендан тог дана па тешко да је стигла и на сахрану. Мистерија има све шансе да остане неразрешена.
Двадесетог смо испекли последња три казана ракије - крушка, јабука и мешано - и некако добили више од јабуке иако је ње било мање, фалило 5кг за пун казан. Сезону смо завршили са свега 78 литара, од чега 33 ове купљене крушке, није ни доста лоше.
Претходног дана је био неки момак из Јептела* (девојачко Теленор), оставио летак са условима качења на оптички интернет преко њих. Док сам пекао последњи казан, назовем га и наручим, чист интернет без телефоније (спушћавах се ја на ваше уже) и телевизије (ево већ 14 година живимо без тога, нећу сад почињати), биће нешто скупље него досад, ал' брзина 500 мегабита спрам досадашњих 18,5, хјој раазл'ке. Да видимо и то чудо.
Утом стигне и порука од Драгане, упецала Дуцу, ће да дође. Питам како је прошло оно са Биљом, каже нема појма, ова јој се није јављала кад је била ту.
Двајспрвог, након неколико телефонских позива, екипа из Јептела се најави за тај дан у 15:00 уместо сутрадан у подне. Тим боље, јербо ту око подне баш ручамо, а и деца су нешто нестрпљива, Линда и Санда наизменично имају нападе дерњаве кад се нека игра предуго учитава. Ту негде смислим и да зовем Миму, да прибавим телефон још једног колеге. Пробао сам преко машинске, ал' тамо се нико не јавља, и каже она има његов број, дотуриће ми. Питам за Биљу, каже није могла никако да стигне на сахрану, била је већ одавно обећала да ће баш тад да иде код сестре у друго село на дечији рођендан, а иначе каже нема појма, ова јој се није јављала кад је била ту. Кажем таква је Биља, још од пре тријес година је увек било да два-три месеца сваки час пише и одговара на поруке, па онда неколико година ништа. Каже и са њом исто тако. Да упоредимо периоде, мора да би се поклопили.
И дођу момци и инсталишу то све. Понудио сам и кило ракије да ми повежу и утичнице, ал' јок, то нису радили, нико нема појма како тачно то иде, то им нико није тражио, нико нема утепе каблове по кући... Те су тако остали без ракије. У ствари се чекао трећи, који ће то да повеже, а ја за то време отишао до Тишме да купим те утичнице (и жичану четку, да орибам казан, већ две сезоне нисам). Истина, био сам их већ купио, још пре десет година, ал' сам се зајебо па купио телефонске уместо ових. За почетак, повезао сам цимет на бежичну, па онда Змајчека на жичану (јер су бар ставили утикач на доњи крај кабла) а онда и преподесио мрежу да се зове povratnix по старом. Морали смо да искључимо бежичну на Телекомовом рутеру, да се не би клала са овом, и онда сам могао да приступим како сам хтео. Деци су таблети одједном полетели, све она брзина коју смо очекивали, ваљда је сад дерњави крај.
Остали су плејстејшн и Рајина машина, који су на каблу - истина, овде код Змајчека сад имам два кабла, али ем је и на том другом утикач, ем нема ни довољну дужину да добаци до било чега, те сутрадан одем, пред сам крај њиховог радног времена, да купим свич. Мислио сам да су свичеви бивша ствар, то се радило пре 30 година кад су рутери били скупи, ал' јок, сад су тек популарни и доста јефтини. Прештекао сам и Змајчека и плејстејшн и Рајину машину, све тако брзо да се филм, који су тог тренутка гледали са Нетфликса, није прекинуо, имао је толико у баферу да прекид везе није ни примећен. Те сад имамо брзи интернет... 280 мегабита уместо досадашњих 18. Истина, уговорено је 500 а не 300, грешка при инсталацији, жалио сам се и кажу исправиће.
Лена редовно шаље фотке са своје турнеје бициклом по Француској. Прелазе она и та њена другарица (косоока, могла би бити било шта, од Тајланда до Кореје) по 60км дневно. Каже зна је још из оне фирме у Београду, ова је баш дигитални номад па је радила тамо пар година. Онда су морале да се растану нешто раније, јер је њој железница јавила да сутра крећу у штрајк па ако мисли да стигне куд је наумила, да крена истог дана. До тог тренутка су већ завршиле вожњу и зезале се по Паризу, те је Лена остала сама последња два дана. У уторак 27. се уредно јавила у 1:44 да је стигла кући.
План је тако био померен само у тој тачци, све остало смо стигли кад смо и мислили - и испекли ракију, и стигли до Сегедина, и обишао сам стару кућу, и регистровао комби, и одржао журку, све све, само нисмо око равнодневнице отишли на свој продужени викенд (биће опет Сокобања, и собу сам већ резервисао, код истог типа), него ћемо следећег. Тако, истина, пропуштам матурски парастос који ће те суботе да држи IV4, а Жуца ме посебно звала. Ако је само то, нека. Мало ме критиковала што нисам прочитао поруку до краја, па ако ћемо тако, ниси ни ти ником проследила кад сам преко тебе звао твоје, сад смо квит.
----
* прекрстили су се у Јетел, са ипсилоном и двоструким т, дакле скроз енгрпски, а пошто нема упутства за читање, ви пишете како хоћете, ја читам како хоћу. Овако бар звучи као „јебете л'“.
Спомиње се: IV4, Биљана Лајковић (Биља), Бурунди, Васа Лакатош, Виолета, Драгана Витас, Душица Тошин (Дуца), енгрпски, Живана Арматовић (Жуца), Змај, Змајчек, Јелена Средљевић (Лена), Линда Роза Средљевић Аквила (Линда), матурски парастос, Мерима Табарски (Мима), МПСШЦ (машинска), Петерхид, Рју (Раја), Санда Фиона Средљевић Аквила (Санда), Таса Раденков (Кечига), ћевапчићи, цимет, шиванол, на енглеском