октобар 1996.
Јутро уме да буде баш лепо овде до половине октобра, понекад и дуже. Било ми остало нешто колор негатива у Практици па сам ваљда мислио да однесем код Жике Монгола на развијање - одавно више не радимо своје фотке - па сам тог јутра шкљоцнуо неколико комада. И Лену и Нину како се споро облаче и расањују - једна у школу, друга у обданиште - и посебно овај снимак кад се Лени спрема дечије седиште на старом добром црвеном бициклу, оном што има с једне стране 15мм а с друге 17мм матицу на задњој осовини.
Успут смо оставили Лену у обданишту, успут је код месне, и онда продужили на посао - ја ваљда још увек у малу Бангрову зграду код Житног, она до општине. Ту негде нас сустигне Марина. Становала је тада у нашем крају, још даље од нас, у некој од оне две кратке улице на крају насеља. Тада је нешто експериментисала са косом, сваких пар месеци би истонирала сву косу за пар нијанси светлије, па онда пустила да јој расте. Тако је горе имала прилично тамну косу, а негде око дупета, па и испод њега, била већ плавуша. Занимљив ефекат, и, ето, запамћен.
Тај километар ипо што је возила иза нас је био онако, мало чудан, јер као покушавамо понеку реченицу да разменимо, ал' ово је главна џада, тутње камиони и од разговора, у ствари, ништа. Да нисам тог јутра начинио ову фотку, не бих се свега тога ни сећао.
Овог месеца сам инсталисао последње парче за ШанкСис код Димијана у кафану коју је отворио негде на пола пута између бусодрома и Житног, не баш на главном сокаку него први до ћошка у бочном. У ту завршницу је ушла и аутоматика за прекњижавање утрошка и пазара из кафане у главну књигу, што се увек ради на самом крају.
Кафана је занимљиво урађена, успели су да сакрију да је под био још мало равнији и да је било неког одјека, не би се приметио да је испод тепиха набијена земља, бетона нема. Кувала је Данка, ту сам је ваљда први пут и видео.
Наравно, апликацију никад нису ни користили ваљано, и као и сви остали њихови подухвати, ни овај није потрајао дуже од неколико месеци. Софтвер никад нису исплатили, ако се не рачуна пар службених ручкова на које смо водили могуће муштерије. Да су издржали, након двадесетак ручкова бисмо ваљда били квит.
Спомиње се: Бангро, Данка Димијан, Жика Шашић (Монгол), Јелена Средљевић (Лена), Јован Димијан (Зеки), Марина Чикезин, Невена Средљевић (Нина), практика, ШанкСис, на енглеском