Била је оператерка у велетрговини на селу, чији је власник био месни... књижевни и културни радник. Имао је ту и књижару, издавао књижевни месечник, све у тој истој сеоској кућерини, углавном новоизграђеној. Канцеларије су биле изнад шупе за комбајне, или магацина те величине - нисам завиривао.
Била је доста критична спрам наших апликација, а хтела све да зна, и често би се наслонила на крај стола, полегла по њему па ме одатле гледала. Ни прва ни последња која мисли да између програмера и тастатуре зрачи некаква мистика. Гледај колико ти се гледа.
Она друга је била још лепша, радила на Гргијевој апликацији. Али је говорила кроз нос, што ми је ишло на живце, а успут се и удала. Ваљда оно једно вече кад су њих две извеле Гргија и мене на вечеру, о трошку фирме, није упалило. Ја сам био већ матор а он није трзао. Мислим да смо ишли тамо бар шест до осам пута те 1991. и 1992. Чак смо видели и слике са венчања, и по парче торте добили.
Негде средином деведесетих је једном звала и рекла да би хтела да пређе у град, па ако знам да негде траже... Начуо сам нешто да јој код куће није сјајно, да ли отац пије или шта већ, гласина је само гласина, нема појединости.
Шта ја могу, програмер сам, нит примам нит отпуштам ал' ајде, ако неко пита. И гле, питао неко. Слична једна фирма, ту у граду, тражила неког да се дознаје у књиговодство и рачунаре - а тип који ме је звао је био шеф ЕРЦа у текстилној чланици Стоура, па смо као другари. Дао сам им њено име и телефон, и испало да су сви срећни сви задовољни.
Само ми је било жао ње - биће сама у, добро не баш великом, али граду ипак опасном по девојку. Тад јој је било ваљда око 22 године. Виђао сам је на новом послу пар пута док су још били муштерија ДБА. Онда су узели апликацију од неког клипераша али им је требала помоћ да довуку наше старе апликације до преласка на његове, што сам урадио једно поподне. Нису могли да ми плате никако, али су у кући имали самоуслугу па сам за тај износ напунио цегер саламом, сиром, путером и којечим, па на бицикл и тутањ. Она је добро изгледала у тој белој кошуљи, броји свежњеве пара и попуњава обрасце. Ваљда је тако и замишљала себе, а не као васпитачицу (што је била уписала али не знам докле је стигла).
Свратила је једном и у Аваи, рано, док смо још били у малој Бангровој згради, опет пицнута најбоље што може, узан струк а све остало истакнуто, колачић. Разгледао и опет не, нисам загризао.
Онда је измислила да ту нову фирму занима нешто што Аваи има - ваљда ШанкСис или шта већ, па сам отишао да инсталишем демо, али не у ону зграду где им је централа, него у собичку иза ресторана њиховог на стадиону. Не знам ни то да ли је било и пола званично, ал' морао сам да се држим као да јесте. Дакле и ја званичан. После смо прошетали пола километра до магистрале, напричали се, али коликогод да је то било искрено и отворено, служило је више да се она осећа мање усамљеном у граду. Можда сам умислио да је заинтересована, можда је и била... нема везе, драго ми је што није дошло ни близу до било чега.
Онда се појавила у крају, нашла стан између нас и краја града, што је баш близу, има три ћошка простора. И за нама бициклом ујутро на посао. Тада је терала косу испод екватора, фарбану степенасто, тако да је на темену тамна а плавуша јужно од дупета. А и била је грађена, није да није, и леп осмех, али, како рекох, нисам тај.
Онда се заинтересовала за моје СФ приче и хтела да их чита, па сам јој обећао примерак кад одштампам. Пар недеља пред полазак у САД, свратио сам до ње (кришом, да избегнем објашњења) и одмах јој рекао да сам свратио другарски, никаква швалерација не долази у обзир, и она се одмах сложила, каже следећи пут дођи са женом итд. Али све остало, сви ситни знаци су били из супротне приче. Бавила се некаквим зеном, хиромантијом, гледала ми у длан. Не знам колико је тога блефирала, ваљда бар пола. На растанку сам је пољубио, уместо комплимента, рачунајући да се никад више нећемо видети.
Ал' јесмо, још једном. Одштампао сам и (ручно) повезао оне приче, и током последњих дана пред одлазак разделио сам те примерке и оставио за њу један обећани. Након мог опроштајног, развезао сам нашу књиговодиљу и Цицу (држао сам ладу те недеље), одвезао се до њеног стана (близу Леснине) и дозвао је. Сишла је, откључала улаз, одвела ме горе, други трећи спрат. Видело се да је узбуђена и удешена, брзо нашминкана, сандале на високе штикле, микро минић, прави допичњак, сјајне чарапе (што баш не волим да видим, ал' шта она зна). Уручила ми је неки комплет оловака као поклон - што је продавала фирма где је тад радила, свратио сам тамо једном (а била и једна што је раније радила код Гаргамела) па сам видео шта ваљају.
Онда ме испратила до кола и скапирала да се више никад не видимо, и понудила се отворено. Ајмо горе. Зар никад ниси преварио жену? У јеботе... па нисам досад, а тек сад ми не пада на памет. Шта ћу ти ја, иди нађи неког, удај се, твој је живот и шта ћу ти ја у њему... Прекосутра одлазим, збогом.
Ископала је мој број и наредних пар дана звала два-три пута, па сам сваки пут морао да будем све оштрији. Последње речи су јој биле "нађи ме".
Ајде, добро, и нашао сам је, невољно, из Зиро Дистанса, не телефоном (скупо тада) него имејлом, и већ је радила на неком трећем месту. Имејл је разводнио и оладио ствари, комуникација без комуникације.
Кад смо се вратили, потражио сам је на мрежи. Негугљива је, али је има у телефонском именику у селу, под истим презименом. Аха, вратила се, значи. Нисам је звао тада, а ни десет година касније. Покушао сам сад исту претрагу, нестао је тај број.