09-IX-2001.
Две године по доласку, већ без посла, држим се.
Форд седи сам у бившем Зиро Дистансу, као фантом. Свратио јуче за неке дискове. Завирио доле код комшија да питам јел смета што сам се паркирао назад - стварно ми се није ишло на горњи паркинг, кажу имаш једног горе, седи сам тамо. Нашао неку варијанту са Лејвором да уватимо нешто пара за месец дана посла (мени и њему по 5000, што није за бацање, мада кад помислим да ми је Зиро остао дужан око 4000...), тако да ће то да нас поткрпи да могу натенане да пецам посао.
А ово пише ћале (а и кева се убацила понегде):
Мама ме потсети да те је својевремено звао неко из уљаре да радиш код њих. Стога се сетих, па овај међупростор у времену користим, да ти укратко напишем мало о уљари. 1994. године су уљарци узели кредите код "дијамант* банке" (!?!) и купили акције, те тако постали власници највеће уљаре на Балкану. Зли језици причају да је продаја акција трајала (одређеног дана) од 7,00 до 7,15 часова, те ко је после тога дошао остао је кратких рукава. Већ више од годину дана, град и локална штампа на челу са покретом "Отпор", трагају за списком акционара, јер је процурило у јавност да 28 повлашћених држе 62% акција. Уљарци изјављују да је све текло по закону почев од Анте Марковића и његових наследника (мисле на владе) те да су у протеклом периоду имали скоро 500 ревизија и контрола МУП--а, финансијске полиције, банчиних органа, агенција за процену средстава и приватизацију, те владиних органа и са констатацојом да је све било по закону. Летос је изгласан закон о једнокатном опорезивању свих који су коришћењем друштвенуих средстава на "легалан" начин стекли енормну добит или капитал. Акционари уљаре су први у СРЈ платили тај порез у висини од 1,2 милиона ДЕМ. Јасно, опет користећи кредит добијен од Дијамант банке, а банка је њихова. А узгред речено, ануитети се плаћају из дивиденде.
У претпоследњем броју "Зрењанина "Отпор" је са пуним именом и презименом свог представника објавио списак елитних (28) акционара, поређаних по броју акција. Све то не би било интересантно, да међу њима нема и три радника који су умрли пре 1994. године. Један од тројице је отац твоје професорке Софије Летин, који је умро 6 година пре него што је подигао кредит и купио акције. На челу акционара се налази Ана Патаки, некадашњи шеф књиговодства, али је одавно у пензији и веома је стара жена, која појма није имала да је највећи "акционар".
Пре пар вечери је гостовао на "Сантросу" Сава Кнежевић**. Разговор је трајао око једног сата. Течно је причао, ма да се један, прилично велики, број рећи, а и реченица стално понављао. Шта да кажемо. Мед и млеко. Како је дошао у фабрику све се препородило, напредовало, фабрика позната широм Европе, сва врата пословних пријатеља су отворена, са којима послује без гаранције банака или државе, чак и за време санкција није прекидао односе. Најава продаје акција (не рече да ли и продаја) је трајала три недеље и обавештења су била излепљена на свим прикладним местима у погонима. Ни један радник за време његовог мандата се никад није жалио (СИЦ -- не чита штампу) као ни због продаје акција. Не знам какав је као директор, јер га знам од кад је био приправник и нисам га ценио, али према причи на Сантосу демагог на квадрат. Имам утисак да мисли да је публика (слушаоци) сисала весло.
Стекли смо утисак да је овај први наступ био само увод, а да следећи треба да буде са питањима и коментарима публике. Да видимо да ли је остало меда и млека.
Много места заузе уљара, стварно гигант по производњи -- 20.000 литара уља у флашама на сат, али Ђинђић и Драган Веселинов разматрају примену антимонополског закона према уљарама. Ово ј само део о уљари.
Одговарам му сутрадан: „Ма, та уљара је била држава за себе док су ови били на власти. Где је још било да директор плати не зна се коју лову тамо некој фирми у Бугарској да буде проглашен за балканског бизнисмена године, и још плати целој булументи својих чауша аутобус да иду тамо да му тапшу, а за то време сељаци блокирају фабричке капије јер им још није плаћен прошлогодишњи сунцокрет.“
Данас смо посетили Горану и Рикарда у Александрији... не, у Бриџвуду. Јер је Хозе купио кућу, па смо ишли тамо да оставимо Горанину постељину. Досад није било места :).
Кућа је лепа, треба још да се дотера паркет у приземљу и да још мало почисти, па може да се усељава. Није баш у Вашингтону, него у једном од приградских насеља, нуз главни локални пут, а на том путу само четири семафора од међудржавног И-95, који иде од Бостона до крајњег југа, отприлике пратећи обалу. До Вашингтона има тридесетак километара. То су неке куће у низу, назад има нешто баштице, једно десетак метара у квадрат, а иза тога се пружа неки пропланак и спушта се у јаругу где тече некакав поточић - осим што је ту скроз покошена трава, до самог потока. Симетрично, на наспрамној падини, је некакво игралиште (кошарка итд). Лепо место.
Провели поподне углавном у том лунапарку, на свим тим спуштаљкама, углавном девојке. Нас двоје смо једном прошли са Лену пар кругова на Ферисовом точку, што је било баш занимљиво само по себи, и не толико изазовно за утробу. Друштво нам је правио и његов млађи брат, а вероватно и Марла, мада нисам за њу баш сигуран, нема је на фоткама.
----
* „Дијамант“ је марка њиховог јестивог уља, а тако су крстили и банку кад су је направили. И Аваи је држао део својих пара у њој, а и наше плате су ишле кроз њу.
** две грешке овде: није Сава него Саво, и теве станица се зове Сантос. На тој разлици између Саве и Савоа је јако инсистирао Ђ. Војиновић, који је тада држао радио Којот, и с ким се однекуд и знам, мада смо се ретко сретали.
Спомиње се: Аваи, Алан Робин (Форд), Горана Средљевић (Го), Зиро Дистанс (Зиро), Јелена Средљевић (Лена), Лејвор, Марла, плате, Рикардо Мануел Бариеро (Рикардо), Софија Летин, Хозе Бариеро, на енглеском