Дани беспослице теку... Дописујем се са својима.
Пита ћале како нам је сад, без прихода. Па, ево :
Имамо за још пар месеци, а и писао нам Буш, тј добили смо такозвани "порески рабат". Буш је навелико причао да ће да смањи порез кад дође на власт, међутим испало је да је порез остао исти, али се повраћај пореза сад изводи у два дела - тј ових 600 долара што је стигло је у ствари аконтација повраћаја. Намера је била да се те паре напросто брже рециклирају, тј да се не гомилају код државе па да се онда чека фебруар-април, него да се део пусти у јесен.
Имамо и резерви којечега, већ дуже време пазаримо на сигурно, па кад наиђе негде одлична цена, купимо више. Још нисмо ни начели конзерве. Иначе, првих месеци смо трошили око 600$ месечно за бакалук, док нисмо похватали штосеве где шта и кад пазарити. Добро, део тог трошка су и разноразне кућне потрепштине - дрангулије за кухињу - које се купују једном па докле траје. Зимус су у Крогеру давали бесплатне карте за не знам који цртани филм, ко пазари бар $300 за месец дана - и нисмо добили. Сад смо избацили само пиво, маслинке и кикирики, чак и даље купујемо чоколадице (Нестлеове, наравно - Хершијеве имају неки леви укус). За пар недеља, ако се не испостави да не могу да добијам накнаду за незапослене (јер још немам регистрациони број за странце), треба да почне да капље око 250 долара недељно. То све значи да имам форе до новембра да нађем посао. У ствари, већ сам био нашао један, оно у Мичигену, ал' ми је мало.
Е, да, малочас су звали из Ленине школе, јер су рекли да ће звати кад оних пробних месец дана буде при крају. Елем, нема проблема, одлично јој иде. Истина, мало смо се гањали око таблице множења, али на то није стигла никаква примедба из школе, а има да је утренирамо без даљњег. Тешко јој је да се сконцентрише дуже од десетак минута, мора да устане, да оде по ово или оно, да помази Мрвицу, да иде на ве це...
Пише ћале да се често види са Чаргом на винограду. Каже „Они су ми мало чудни. Ту башту од Арпике је уствари купила она. Често се покошкају око нечега, што у нормалном браку се заборави после пет минута, па се чак и деле, а некад као да су у првом месецу брака. Јутрос су навратили, пробали прву лозу из 2001. године, мед и млеко. Она је у пензији; не знам кад је пензонисана, али, ако се не варам, има инвалидску пензију. Он ради као професор у једној средњој школи, али не могу да сетим у којој -- да ли у пољопривредној или 13. фебруару. Па он ваљда ради од кад је напустио банку. Кад се десио онај случај у банци (ти то сигурно знаш боље од нас), није напустио банку одмах. Радни однос је отказао тек кад је истрага (дисциплинска) завршена и процес решен у његову корист, а у међувремену је, ваљда, био обезбедио место професора, где и сада ради.“ [не да се не сећам шта су то покушали да му сместе, него ни да је уопште икад радио у банци]
Форд каже да се управни одбор Зиро Дистанса још увек састаје и покушава нешто, а ту су управо губили време - покушавајући по енти пут да изгладе ствар са Дакотом. Данас су канда дигли руке, а имају и зелено светло из Хјустона да почнемо да радимо. Форд чак има у виду једну своју стару муштерију из комшилука - тип има неки погон у Јужној Африци, и требало би да неко оде тамо и уради штогод. Мислим да ће то бити Влада и В., како ми се чини. [чабар, ништа од тога није било]
Иначе, данас смо били до банке да упишемо аконтацију повраћаја пореза, и да исплатим последњу рату за кола. Пошто сам сконтао која је то муфљуштина како овде обрачунавају камату, гледао сам да то отплатим убрзано. Тих 5000$ је требало да отплатим за, ваљда, три године или тако нешто, ал' пошто се камата обрачунава и плаћа (дакле приписује дугу) код сваке промене, онда прве рате јако мало смањују главницу. Зато сам кренуо да исплаћујем убрзано, па сам зато успео да ми за ову прилику остане само око 400$ дуга, одлично. Исплатио то и више не частим банку никаквом каматом.
Вечерас имам родитељски у обе школе, и још не знам на који да одем :). Претпостављам да би требало да одем код Лене, пошто се код Нине све мање више зна, али с друге стране она је сад матурант, а шацовање колеџа траје целу четврту годину. Уписни и конкурсни рокови су свака вашка обашка, код неких почиње у децембру а код неких тек у мају... луда кућа. Имају неки тест (општи пријемни, добровољан) за који се сад спрема. Већ је једном полагала, али сад треба поново да би избоксовала бољи резултат. Каже, иако има слабији речник од домородаца, опет постиже бољи резултат :)
Био сам код Лене - ишао бих код Нине да је рекла да треба. Били смо сами нас десетак са учитељицом, било је доста забавно. Учионица јој је у једној од шест или седам монтажних соло учионица у дворишту. То је дозидано кад је усфалило простора, званично се зову "котиџ" (колиба) али се током целог састанка спомињала реч "трејлер" (приколица), што је стварно пригодније. Има овде понегде тзв. сиротињских насеља, где станују у приколицама и таквим превозивим кућама. То се расклопи по средини, утовари на два камиона, и за неколико сати може да се монтира било где, само да има бетонски ослонац, прикључке за воду, струју и канализацију и готово. Овде чак ни нема канализације, на прокот иду у школу - треба само да пређу кошаркашки терен. Но, отвара се нова школа у крају па ће догодине део деце да пређе тамо те ће да склоне те кућице.
Лена је ОК, учитељица је јако задовољна, а кад сам рекао да пре две године није умела да бекне енглески мал' да се онесвести. Каже да чак нема ни нагласак.
Двајспрвог звала Го, па смо се издиванили, и онда ми падне на ум да овај телефон има звучник, те пребацим, па смо онда сви заједно причали са њом, а она је тамо играла јамб са Рикардом и Марлом и ваљда још неким, тако да је био читав урнебес. Прекинули смо тек кад су јој се испразниле батерије.