Арпи испричао како му другар прича да је неки „страни улагач“ купио кућу у Петерхиду. Проверио још пар детаља и каже „то ми је сестра“. А тај има воћњак на другом крају села (и преко реке), што је од нас око четири ћошка. Осам са 200м, све шљива, орах и још понешто. Нуди за 300€. За те паре бисмо га и узели. Мора да даје бар тону воћа.
Наручио сам данас ту ноклу Е5 за Лену. Ако јој се не свиди, остаје јој стари Е71. Нећемо Е72 јер је практично исти, осим пар небитних додатака, а кошта 100€ више.
Једном да паре нису проблем, ал' баш нисмо ради да изигравамо пијане бароне. Ако одлучимо да нам нешто треба или је ћеиф, купићемо - чак и у еврима има инфлације, банке могу било кад да пукну, можда смо луди што чувамо - али смо исто тако далеко од патолошке потрошње.
Те сам коначно одлепио дупе од тастатуре (цео викенд сам радио ту конверзију, остао ноћас на вези до 2 ујутро), бацио га на бицикл, шешир на главу и правац варош да купим евара (Лени за кирију), да видим шта има од усисивача (енгл. чистача вакуума) да се купи, и да обиђем моје. Ретко задовољство: купио сам пола хлеба, тамног ражаног, дугог скоро метар, турио у цегер резом горе, окачио о корман, и онда га у вожњи штрпкао. Савршено. Мирис, текстура, укус, цео доживљај. Накуповао и гомилу сухомеснатог - сланине (вишеспратне, оно ред меса ред сланине*), кобаје, шваргле... Ваљда сам тад открио Плусмес.
Она конверзија у ствари није била готова. Још пар сати на вези са Суезом, па је све прорадило. Благо мени, готово до поноћи.
На западу ништа ново... јуче је Нина давала Чу нешто на шприц, имам фотке са скајпа.
----
* пешес година касније сам сазнао да се то зове „адидас сланина“