фебруар 1963.
Моји су имали разних пријатеља, углавном ћалетови са посла и од ко зна где, и ишло се доста у посете. Постоји фотка од пре 1960 на којој ћале вози њега на бициклу, овај сео попреко на руду. Тадашњи бициклови можда нису могли да развију неку брзину, али су били јаки и могли да понесу.
Ови су живели близу, ту негде у крају, и штавише чинило ми се да им је кућа некако лепша од наше, да та мала Мира има боље играчке од мене, чак је имала и некакав гусеничар са провидним мотором у ком су се вртели и клипови и светлуцале су некакве лампице унутра, ма чудо. И имали су и телевизор, што ми је ваљда укупно трећи што памтим од пре 1963. Запамтио сам да се вртео неки бајаги СФ цртаћ. Гле, цртани филм а не мора се у биоскоп.
Много година касније сам сконтао да то уопште није била њихова кућа, да су били подстанари, што мени није ишло у главу, мислио сам да свако живи у својој кући. После се испоставило да је та кућа прва или друга до капије Змаја, и да то и није тако јако далеко како ми се тада чинило, а изгледало је тако јер је био неки зимски месец па је био мрак кад смо ишли.
Њу сам виђао ваљда и у обданишту, сећам се да је било смејурије кад ју је васпитачица питала како јој се зове тата, а она каже „Чамац“ - јер то му је био надимак, сви су га тако звали.
Те посете су трајале можда још од пре 1960, јер ево има ова фотка, баш смо били клинци. Играо се тач, што је ваљда најпростија игра, са минимумом правила и потребне вештине, треба само пазити, пропусти су се кажњавали.
Онда су они добили стан у згради преко пута Леснине (која је, тако, старија него што сам мислио). Има фотка снимљена са тротоара, а њих двоје стоје на тераси, рекао бих на другом спрату. Не сећам се да смо ишли и тамо, вероватно јесмо.
А онда су они некако нестали са видика, не знам шта је било после.
Из овог времена се сећам неких филмова, али шта је које године било и којим редом сам их гледао, немам појма. Први совјетски филм у боји, „Камени цвет“ се сећам да смо гледали у граду, у оном биоскопу код пиваре. Радња ме се није дотицала, као ни богата сценографија - јесте лепо и бајковито, ал' није оставило утисак. Него оно како споро и мукотрпно глача камен на огромном грнчарском точку са као воденичним каменом, и то на педалу. Незамисливо дуго то мора да траје, да га тако углача до савршенства. Како су само могли тако дуго и упорно да раде, мора да су им требали месеци.
Било је и цртаћа и некаквих анимираних ствари, сећам се и неке варијанте Пинокија, а и да је Кале имао сликовницу са Буратином, што је пљунути Пинокио али из руских извора, и ту ми баш ништа није било јасно, што се зове другачије кад је све исто. Исто ми је било чудно што од толико Дизнија могу да се виде онолики дугометражни цртаћи, а са Пајом је био само један и то без сестрића. Тако сам видео и ону као симфонију, и Пепељугу, и трес амигос и ваљда и Петра Пана, а ове (са тим једним изузетком) сам виђао само као стрип у Забавнику. Од Дизнија су били и разни документарци из природе, неки анимирани диносауруси, чак и она фора са леминзнима. Сећам се како поплава улази у мравињак и питао се како су то уопште снимили, види се да су прави мрави... и ту дошао до разних закључака о природи филма и да то у ствари и не изгледа тако драматично у природи, то је до те страшне музике и како ређају слике, а и тај мравињак мора да су пресекли, ставили стакло и онда кроз то снимали шта раде мрави кад им сипају воду.
Те ми је ту почело да свањива колико је то све намештаљка. Као што се и за оно са леминзима испоставило да је... како сам касније сазнао, то се зове монтажа.
Спомиње се: Давид Јамачек (Кале), Змај, Леснина, обданиште, на енглеском