Онај сокаџија што се спомињао још 20-X-1995. је био посебно мутан тип, и сад је дошао да му нешто урадим. Са женом. Донео и рачунар, да не морам да возим 40км до њега, а канда је имао и нека посла у граду. И ваљда је и платио нешто екстра, можда 80 марака, и оставио нам канистер од пет литара „сока од јабуке“ (може и свака реч засебно у наводнике)... сува хемија, концентрат, то смо пробали пар пута и нико није хтео да пије, бацили смо тако ђутуре, ни канистер нисмо покушали да спасемо.
Ситуација је била врло непријатна, упркос свему томе, јер напросто не волим да ми муштерије долазе кући, нек је сто пута тезга - то се увек ради код њих, тамо је све, тамо је и књиговођа и документација и све остало, шта ћеш ми код куће. Ал' је човек навалио и ајде, јебига, кад већ и доплата не може да га одбије, одрадих и то. Госпође, пак, нису никако умеле да нађу заједнички језик, и све скупа сви смо једва чекали да се то заврши.
И завршило се, никад га више нисмо видели. Да ми је знати што се само натоврзао на мене, то је могао и Брља да му заврши.
(с тим што ово није било данас, вероватно негде у лето или рану јесен, ал' тога нема у овој једној архиви што ми је остала. Ово данас је све урадио Брља, или је бар рађено на његовој машини - можда смо се и нашли код њега, ко ће знати - јер видим да у заглављу изгенерисаних масака из јесени 1995. стоји * GenerAll C:\FPD26\PRC\OPISFMM4.PRG v.4.10 FoxPro 2.6 (X), а сад стоји * GenerAll C:\COMP\FOXPRO\PRC\OPISFMM4.PRG v.4.10f FoxPro 2.6 (X)... никад, али никад нисам имао директориј који би се звао тако. Оно прво је моје, ово друго његово.)
(једини разлог зашто ми је све на це диску је што диск није био баш мој, добио сам га таквог од фирме (Софтекса или Аваија?... ма, свеједно); да је мој, не би ништа моје било на це, све би отишло на неки други)
Друга једна тезга, ваљда наредне зиме, је била у Идвору, нека трговинска фирмица која је радила из обичне сељачке куће - нешто просторија претворено у магацине, још понеки дозидан, ускоро ће ваљда и авлију да избетонирају да камиони не праве блато. Власник млад човек, снајка млада и једра, једно љуља друго још носи, сија се од трудноће, видиш да су срећни људи и да им је кренуло. Апликације су биле стандардне трговачке, робно и главна књига, и за то су нас препустили свом књиговођи. С њим смо седели у фирми можда само први дан, а остала два-три пута код њега у стану, мало даље низ улицу, у миру и тишини, јер су у фирми сваки час улазили излазили, што радници, што камионџије, што породица.
Књиговођа је био занимљив лик, избеглица из Босне, тих, миран и умерено брбљив, са правим оним босанским смислом за хумор, оно не да се зацениш од смеха, него да се свака два-три минута закикоћеш због неке досетке. А тај стан где је пренео рачунар је у ствари мало прерађена летна кујна у... ни мање ни више него авлији родне куће Михајла Пупина. Кућа је, бајаги, музеј, само што није пала, не бих се усудио да уђем. А не одликује се ничим, таквих кућа има свуда на хиљаде.
И то се завршило за два-три одласка, а имена се никаквих не сећам - ни фирме, ни књиговође, ни породице.