Увече звао Борче да се најави за сутрашњи френдз парти, ал' реко јок, не може, Нина иде кући у извидницу, остајемо сами са децом до другог фебруара, тако да дотле ништа.
План је да у уторак ујутро одвеземо њу и близнакиње до америчке амбасаде, да им направи нове пасоше, а онда да она остане да преноћи код Лене и Милана, а ми да се вратимо са њима кући. Раја ће то вероватно да преспава, а Виолета уопште нема проблем да буде сама неколико сати, она се ионако већ недељама сама мува целу ноћ и чека да се остали пробуде, па онда спава поподне.
Нина ће у уторак да одлети у Јужну Дакоту да се сретне са тим типом, и буде целе недеље код њега, па да виде како ће то ићи. Он је нешто млађи од ње, има сина из једног од претходна два брака, можда мало старијег од Раје. Преседа у Амстердаму и Минеаполису, са добрих осам сати паузе у Амстердаму, што је плански урадила, јер зима је и ко зна како ће да стоје ствари тог дана. Данас је управо тамо неки опак ветар, који дува са паузама, па то ипак некако иде. Видећемо.
Увече смо причали са Гораном и Стенлијем (свеже обријаним од грла до потиљка). Опет врти нека кола, опет се дружи са неким источноевропљанима, чак неко од његових муштерија навраћа у кафану коју држи неки наш, имају и ракију. Е сад, откуд му ракија, извоз се не исплати, а ако хоћеш да си произвођач улазница кошта цео милион, у разним таксама, атестима, дозволама. Можда набавља од оног рок гитаристе који се овде навадио и решио да то тамо производи, била је то чувена прича пре неку годину.
Око поноћи смо нас двоје прославили своју 51. годишњицу остатком оног тутифрутија за ову недељу, и... испало је да нам се баш познаје да смо дуго заједно. Чак два пута нам се десило да неко од нас нешто каже, и онда пет секунди касније обоје, у истом тренутку, испалимо исту фору на рачун баш тога. Конвергенција, шта ли. Слатко смо се насмејали оба пута.
Двајздруги. Оном деди од кога смо јесенас купили крушке, данас била сахрана. Нисмо отишли, са човеком смо се укупно једном разговарали за све ове године, баш око тих крушака, а и Нина се спрема за пут. После ручка и кратког мачкодрема сам одвезао све четири (Виолета и Раја остали код куће - она спава, он за тастатуром) до града, да припазари шта ће јој требати за пут. Зимску јакну смо бар решили, добила је ону што смо узели пре три године у Сокобањи.
Двајстрећи. Устали како смо се навили, стигли до амбасаде. Док смо чекали да њих три заврше, почео снег, па се претворио у кишу. Чак и тамо на Дедињу, где су као све неке старе виле, све је теже паркирати се. Нас двоје смо неко време чекали да прође снег и док издимимо коју, па онда покушали да нађемо негде да се препаркирамо и можда попијемо кафу. Ал' јок, тај крај пије кафу по салонима, једини кафић у крају је био баш ту где смо се паркирали, спрам стражњег зида авлије старог двора, и тај још није отворен, празно унутра. Но, дочекали смо их, и уредно стигли код Лене и Милана, чак ни моја бешика није стигла да направи хитан случај, а опомињала ме већ цео сат. Санда и Линда су остале са бабом у колима. Само сам испоручио шта је било - Нину и пртљаг, и једну шупљу говеђу кост за супу, и преузео картоне за јаја које смо заборавили да понесемо пре пет недеља.
Онда се штогод закомпликовало. Стигли смо уредно кући, узели успут пљеске у Стајићеву (са стајањем у Ченти да наручимо, да не бисмо опет чекали да послужи све турске камионџије преко реда, овако буде таман готово док стигнемо), то појели - Раја и Виолета само месо, ове две сомуне, нас двоје комплет пљеске са прилогом - и док сам ја одремао својих сат ипо, ето Нине на телеграму, каже остала јој картица и возачка у оној торби са папирима за амбасаду. Неко време смо разрађивали варијанте. Већ је двапут било да сам ишао двапут истог дана за Београд, док попијем кафу могу и трећи пут, ал' с друге стране возачка јој ни не треба, а има новаца код себе, неких 800$ а и овај је рекао да он плаћа пола карте, то је још 400, тако да не треба. Онда се Лена сети да би у повратку превозник могао да прави проблем као што је правио пре пет година, да она треба да има повратну карту из Србије, ако је Србија најури кад јој истекне тромесечна дифолт виза... па би било добро да има чим да узме такву карту одмах. С треће стране, може тамо да добије нову картицу за сутра, па реко узми нову чим стигнеш.
Завршило се тако што ипак нисам морао да идем опет до Београда, него сам јој само послао бројеве од картице, што јој је довољно да може да укуца код Делте да купи повратне карте ако баш буде требало.