16-II-2024.
Тринаестог смо прославили двођендан одласком у град. Потерао сам комби, пали, иде и брисачи му се распадају. Но, и тако сам успео да очистим довољно да стигнемо до Житног трга, паркирамо, кренемо. Таман у касно поподне, скоро сутон. Нина и ја смо одвели Рају у подземље до оптичара, а баба са девојкама у кинески дућан у стаклари изнад. Гле, није у просторијама ДБА, рече Борче да је купила, ал' јок, оптичарка је где је и била, а унутра је нека кафана, видим билијарске столове. Нина је само измерила своју диоптрију, океј, ништа страшно, са 0,25 прешла на 0,5, може без, али њему је мерење потрајало, јер има и нешто цилиндричног поремећаја, тако ваљда зову кад кривина није иста по вертикали и хоризонтали. За то време сам ја отишао да обиђем место злочина. Каже шанкерица „ми смо држали кафић ту поред, па смо узели ово да се проширимо. Како се ја вас не сећам?“. Објасним да сам отишао 1994. А, ми смо онда дошли одмах потом. Баш смо се добро дружили и са Милком и са Неном...
Онда смо сви заједно отишли, вероватно последњи пут у том саставу, до Прлеског. Сви су навалили на торте, Виолета је, наравно, добила и кокаколу - она година кад је апстинирала је више доказ да може без ње, него било какав показатељ, мислим да имамо овисника. Линда није баш смазала цело парче торте, Санда вала јесте, и опет је рекла „ово ми је најбољи дан икад“ (рекла је то и за божић). Светло је било савршено, фотке испале феноменално.
Успела је да купи 2000$ у мењачници код бивше политичке школе ака „Црвенкапе“ (дућан са дечијом одећом, од седамдесетих до пропасти, је био у приземљу; политичка на другом спрату), без икаквих папира кураца палаца, тек тако, као да су еври. Пре неких шест година је још увек Фед тренирао строгоћу широм света и претио банкама које не бележе сваку новчаницу (а банке онда мењачима) и не легитимишу сваког ко купује/продаје доларе. Све је морало да се прати. Нико није хтео да држи доларе, јер је петљавина и губљење времена. Оно кад је Лена ишла са другом фирмом негде на Флориду, једва смо нашли једну мењачницу на целом НБГу где је могла да купи нешто да има за пут. Сад гле одједном распашој. Шта ли то треба да значи?
Са своје стране, *** нема ги падеж _фред овди *** је продао своју древну збирку стрипова за 600$ и дао Нини, да јој се нађе.
Мислили смо да узмемо и Раји неку јакну, рукави скоро да му и нису нешто кратки али леђа јесу, међутим иде у топлију климу, неће му требати, а да му узмемо за следећу зиму нема шансе да погодимо колико ће дотле да порасте. Колико он иде напоље, и како је никаква зима, а за преосталих осам дана се неће нешто мењати, добра му је и ова.
Сутрадан сам отерао комби да проверим гуме, није фалило много. На пумпи немају брисаче, па сам отишао до својих мајстора, само да се јавим, и купио нове. Но, већ је било штогод касно кад сам се вратио, па сам монтажу оставио за касније. Она је дотле већ кренула да прави торту, пардон, торте. До вечери је већ и то било спремно, однела их горе у салон да се охладе и да глазура очврсне. Девојке су опет гледале да искористе прилику кад год смо ми тамо да се и оне прикључе и мало трчкају по салону, свидело им се. Могу да шкљоцају прекидаче док им не дојади, да врте млинове (за резанце, више су пресе и сецкалице него млинови), могу да трчкају. Знали смо да ће то да се деси чим се буду ослободиле страха од степеништа. Тј Линда и даље сваки час каже да се боји (и од педесет других ствари) ал' јој то не смета да се попне било кад.
У среду сам се сетио да ипак имам једно задужење око матурског парастоса, да обавестим дијаспору. Шиљнуо сам имејл Биљи и посебно Боси, у ствари њеном сину, на чије име је адреса, све објашњавајући да је ово последња сламка, десет година нема одговора са те адресе ал' ајде да пробамо.
Поподне се сети Санда да се играмо да погађам у којој јој је руци неки шраф што ми стоји у кутији од телефона (још увек на столу, под левим монитором). Погодим из прве, јер је у празној руци савила прсте. Аха... ајд поново, сад погађамо и Линда и ја. И сваки пут јој кажем на коју сам фору погодио, и исправи и све теже погађамо. Онда пређемо она и ја у жуту собу, ја седнем на кревет и она каже „погоди где су ми оне паре“. „Испод акваријума“. „Не, на мени“. „А, у џепу... десном“. Како си погодио - па, дешњак си, значи пре ћеш ставити у десни џеп него у леви. Добро, да жмурим поново. Кажем, опет десни. Не, а што си мислио да је десни? Па пошто жмурим, по звуку ми се чинило да више чујем са те стране. Да, зато сам га прво ставила у десни па онда у леви, знала сам да ћеш да се ослониш на уши. Опа... биће нешто од ње, ово је почетак шерлоковања.
У четвртак видим одговорила Биља, није планирала да дође али није искључено. Но, изненађење дана, одговорила је и Боса!
Од 2020. сам у пензији и планирала сам да се те исте године преселим са Новог Зеланда, медјутим, цовид ситуација нас је све задрзала овде у двогодисњем карантину. Самим тим и моји планови су се несто променили али одлука о пресељењу и даље постоји. Иако сам у пензији јос увек радим али по принципу кад ми се бас ради.
Инаце, обавестили су ме о прослави педестогодисњице матуре. Нисам планирала долазак, мада увек постоји та могуцност.
Нисмо журили са роштиљем, тако да смо били тек на пола прве туре (шницле од врата, и то подебеле, није могло брзо, онда ћевапчићи) кад су Лена и Милан већ стигли. Лена одлично изгледа, добро јој стоји трудноћа. Раја је опет појео дванаест, Виолета десет... Изнели смо после и торте, девојке дувале. Санда угасила из трипут, Линда одједном и то са пола метра растојања. Дувало се двапут, и опет исто, ова из трипут, ова издалека одједном. Онда су већ хтели да једу, па се навалило. Њих двоје већ одавно не пију, нас троје смо по кајсију. Ако ћемо право, и нас двоје смо тако имали фазе, пили смо доста у младости, а онда скоро ништа током осамдесетих па све до 2008. А онда смо се полако вратили, сад може.
Петак, 16. Нина одвела Санду и Линду увече код Вере, да се деца још једном виде. Ал' не, видеће се још једном, доћи ће оне овамо, ваљда у недељу. Вратиле се око 23:30.
Субота. Нина и Раја код фризера, негде близу месне заједнице. Оставио сам их тамо, па свратио до пиљарнице (банане, 10кг кромпира, један купус), издимио једну испред месаре са оном што ми је била ученица оних месец-два (кад сам оно ускочио да замењујем неког у 13. фебруару ваљда 1985.), и још једним њеним који се жали како је стално уморан а сад га и пече грло. Ај грло ће да прође, ал' то са умором... ма то је откако је добио вакцину, јебала их вакцина, „од ковида ми није било ништа а она ме сјебала“.
Онда отишао до њих да сачекам да заврше. Светло одлично, улица је паралелна са нашом, преподне пичи сунце у излог, наштрикао сам бар дваес комада. Радићу их касније, натенане. (наравно, нисам издржао, урадио сам их сутрадан)
За ручак, опет онај феноменални гулаш од јунећих срца и свињске џигерице. Нас двоје смо, наравно, посули туцане боливијске паприке (нисмо је сами туцали, то је било у блендеру).
Недеља. Мање више ништа цео дан, чак се нисмо нешто много ни сликали. Онда су увече ове две дошле горе и јурцале се по салону, шкљоцале светла и уживале у одјеку. Кад им је већ било доста, сишле су (саме!) а нас двоје смо остали да играмо биџулд (игра, вала, и она) док није дошло време да зову Го и Стенли. Видели смо Нешу накратко, Аниту нешто више. Она је развила неке језичке фрцокле, уместо експлејн каже кесплејн, пазгети уместо спагети и слично. Иста мама, одмах смо се сетили и бркања Шехерезаде са Марсељезом, „Сивог дома“ и „Тихог Дона“ и научника за паре (новчаник). Планирају да дођу као пре пет година, април-мај. Добро изгледају, весели су.
Понедељак. Отишао најзад да оперем комби, три жетона потрошио - ем је велик, ем је био и прилично прљав, стајао је тако под вишњом од септембра, и приде је на њега падала прашина док смо избацивали ђубре са згаришта и чистили за мајсторима. Онда у град да подигнем Рајине наочари, ал' јок, још нису готове. Мислио сам поподне да одем бициклом, лепо је време, ал' се Нина сети да треба мало да му се подесе краци на оквиру а и да нема чакшира - од дугих има ту једну бајаги тренерку и ту носи већ месецима кад треба негде да се иде (што је ретко), по кући углавном носи нешто слично до колена. Па смо отишли све троје, чим се баба вратила из пазара са близнакињама. Храбро је сишао низ степенице, мало се придржавајући за маму. серекеш у стаклари пре подне није радио, дан кад доспева већина комуналија да се плати (осим струје, они већ пола године шаљу рачун недељу касније од осталих), но сад јесте, прошла гужва. Они то искључе кад је навала. Док сам ја издимио једну напољу, они су унутра завршили - лако је момку купити одећу.
Луфтханса отказала лет до Франкфурта, вероватно ће их пребацити на неки други, јер је Немачка блокирана, сељаци протестују све жешће. Видећемо.
Свеједно планирам спавање тако да прекосутра устанем око два, а ако испадне нешто касније, тим боље. Нигде нико не објављује телефон, него се де снађи онлајн, а овај лет раде њих четворо - УА, Луфтханса, неки Мађари и Ер Србија, пардон, Ер Сербиа. Карте су од УА, авион немачки. Луфтханса јој нуди замену само унутар својих летова - да одлети за Беч па одатле за Франкфурт, што ће рећи да није ни до полазног ни долазног аеродрома него ваљда до авиона. У Бечу би имала 45 минута за преседање, а аеродром је огроман и нема шансе да стигне, поготово што лет из Београда сигурно не слеће поред лета за Франкфурт, Београд увек добије лоша места и термине. Јунајтед не капира да јој је први лет отказан, па јој нуди замену уз доплату - истина, негде другде већ зна да је лет отказан, али је она већ сврстана у „самовољно мења лет, дакле наплати“. Сајт им је, дакле, штогод килаво урађен. Апликација би требало да је боља, али је њен телефон мало бајат да би могао да је инсталише, пробаће сутра са Виолетиног.
Увече ме стигло нешто... хм, издувао ме ветар, мало пеку усне и очи, ваљда од прања комбија и два одласка у град, мада није баш ни нешто хладно - у повратку сам видео на мосту лика у мајици на кратке рукаве - па сам легао у 22:30, сав нешто најежен и забуњен, утегао се у покривач да ми нигде не продувава, и одспавао до 7:30. Десет сати са шест пиш пауза, где ми стаде толико. Пробудио се мало ознојан али спреман за штагод да дан донесе.
Током дана дремао још два-три пута по десетак минута, кад ми наиђе. За ручак, отишао до брзождера и свима по пљеску тј близнакињама сомун, Раја и Виолета углавном поједу само месо. Њих двоје по велику, од 250 грама, ми одрасли по 200, а знам да је зајеб, мерили смо, разлика је једва 30 грама... требало би да је бар 40, јер гарант додају и некакву саламуру и гледају да не калира. Свеједно, последњи је пут. Чак нисам могао цело да поједем за ручак, остатак ми таман био вечера.
Нина је успела да инсталише ону Јунајтедову апликацију на Линдин таблет, и у два лака корака се пребацила на другу варијанту, са полетањем у 13:15, а уместо да стигну у 17:30, стижу у 23:30, дакле отприлике истом брзином, само ћемо бар стићи да одспавамо пре поласка.
Баба водила клинке последњи пут у Спрингфилд, упознали се са неким Личанином из Ирске, већ слабо говори српски а жена му Иркиња, ове две се издиваниле са њим онолико, испричале му целу историју, каже „мислио сам да имам необичну животну причу, ал' ви ме шијете“.
Иначе, разлог за целу претумбацију није удес на Сурчину 18. фебруара (грчки авион, румунска фирма, пилот на обуци Украјинац жутокљунац, полеће са мање од пола писте и једва некако узлети, на крају писте пообара неке стубове са навигацијом, замало да звекне о билборд код аутопута, подерао труп и део крила, цури гориво...) ни блокаде по Немачкој, него, како јавља Лена, „Имам другарицу која живи у Франкфурту и сутра лети за Вијетнам. Каже да Луфтханса штрајкује од данас до сутра у 7 ујутру“. Овај лет би угазио 15 минута у штрајк, дакле отказује се.
Санда је отишла да спава у неко редовно време, раније је и устала, а Линда је изгледа имала случај пундраваца, па се све врзмала около, и пред крај дохватила пајалицу, стоји испод мог бочног стола, и кренула да као паје све около, чак није ништа ни срушила, и све као да снима рекламу, „бесплатно чишћење“ уз типкање као некаквих шифара у стари калкулатор. И онда испали „бесплатно чишћење, а ако посао урадите сами, добијете бесплатан калкулатор!“.
Спомиње се: 13. фебруар, Анита Џенифер Бергер (Анита), Биљана Лајковић (Биља), биџулд 2, Босиљка Шаин (Боса), Вера Вранеш, Виолета, Горана Средљевић (Го), ДБА, Јелена Средљевић (Лена), Линда Роза Средљевић Аквила (Линда), Малиша Борковски (Борче), матурски парастос, Милан Настић, Милка Петров, Невена Жаја (Нена), Невена Средљевић (Нина), Ненад Бергер (Неша), Прлески, Рју (Раја), Санда Фиона Средљевић Аквила (Санда), серекеш, Спрингфилд, Стенли Бергер, ћевапчићи, на енглеском