24-II-2024.
У четвртак смо већ били почели да склањамо по кући. До суботе увече су већ нестале бочице и бријалице из купатилског прозора, око огледала четкице и пасте за зубе, комадићи пластике из дворишта (што у ствари никад неће бити готово, наћи ће косилица још), неки очигледно сувишни и неупотребљиви комади одеће, недовршени сладоледи из горњег дела фрижидера (појео ја), скоро сав крш из горње две фијоке мог стола, играчке из каде и са лавабоа, а на крају је дошао на ред и мој сто - избацио сам бар седам мишева бачених тамо (сваки још помало ради, и на сваком по нешто не ради, или точкић или сере кад кликће) и оставио три нова, коришћена тек помало (један нераспакован). Каблове сам груписао - башка уезбеце, башка оно што се убада директно у плочу или кутију (струјни, САТА, напајање, равни за дискове), башка за звук (миди кабл, бананице, чинчеви), башка за видео (неколико вегеа, нешто дивиај, неки прелази са чинчевима), башка мрежни (гле имам два некоришћена лепа плава печ кабла), башка остали уезбеови. Побацао сам којешта - 100 мегабитну мрежну картицу од ТП-линка, даљински за онај адаптер што је бацао звук са флешке на радио (глупа справа, шта ће ти даљински у колима, а никад није ни радио), блокаду од веш машине, већину телефонских каблова (како је тога некад фалило, а сад не знам откуд ми толико), бар три рачве за ДСЛ... једно џакче од хране за кокошке (оно од 10кг) се до пола напунило тим, остало кршем са стола и из оне дрвене посуде на полици изнад левог монитора, где држимо рачуне који треба да се плате и којекакве ситнице из горње фијоке, које смо тамо склонили ван домашаја деце. Имали смо тамо гомилу старих рачуна за стару кућу и Петерхид, као и тридесетак разгледница што је слао Берт.
Направили смо и једну туру резанаца, ал' нисмо исецкали све, нешто је оставила тако за лазању за следећи френдз парти, који планирамо за понедељак.
Нина се јавила сваки дан по десетак до тридесетак минута. Са њом су у кућу дошли прво Раја и Линда, док су ове две остале код Фрејс. Прорадио јој је интернет, једва, морао је виши техничар да седи са њом на вези добрих пола сата, ресетовали су модем десетак пута, и некако је прорадило а да не знају како.
Деци је занимљиво и некако су одмах код куће, чак и ове две које се ама ничег не сећају. Први утисак: гренма не уме да пече палачинке. Наравно, америчка и наша палачинка се разликују ко дупе и око, то није то. Америчка је више као неки бисквит величине длана, дебео 3-4 мм, који се прелива јаворовим сирупом. Наша палачинка се надева пекмезом (за децу, нутелом, нисмо успели да их наговоримо да пробају пекмез), или сиром, може и да се запиче... ма, баханалије ту тек почињу.
Вода јој цурка на пар места - код једне веце шоље на споју где се одваја црево за ручни туш, који је инсталисала кад је трошила памучне пелене, да испере гованце. Само хладна вода, иначе би могао да изиграва и биде. Друго место је извод за танку цев, од 0,25 цоли, која напаја ледомат у фрижидеру. Ту, под судопером, је прави хаос јер је Реин довео те мајсторе да јој уграде ђуброждер, одакле му само та идеја, нешто је врдао да као има неки закон сад... ма, колико се сећам, расправа је била на страну да се то забрани, јер ствара кашасто ђубре које се не понаша као оно за које су цеви пројектоване и прави гори проблем од оног који покушава да реши. Заради тога је обратноосмотски филтер морао да буде гурнут у страну и ту су нешто успели да сјебу, канда и струју.
Палуба је распад. Тј виши ниво има само мало да се поправи, а нижи је био скроз труо, ту су Реин и неки његов другар већ поскидали даске. Делом је до тога што је ту капало са крова и направило и јендек испод где се задржавала вода и множили комарци. Планира да стави зглаван олук и то реши.
Струју нису баш сјебали, него су она и Реин, пре пет година, заједно у последњих десет минута пред полазак поискључивали већину осигурача, оставили ваљда само два-три кола за светло и још нешто, и сад никако да се сете да то још није све поукључивано. Одједном раде и обе перилице и сушилица. Тигањ који смо јој купили пред полазак је положио испит, испекла је палачинке као баба (била је до Костка и попунила кујну, тамо је већ све доста јефтиније, и годишња чланарина од 60$, било некад 45, ће да се исплати из два одласка)
Фрејс је имала свој бисер: ставила јој је нове завесе на велики прозор на дневној соби, светле и тамне. Али тамне су широке мање од метра, а тај прозор је поширок, остаје метар и четврт у средини које не може никако да покрије, дакле види је свако ко прође улицом. Корисно колико и вирџинијске шалокатре од стопе ширине на прозору од пет стопа. Те бар немају ни шарке, то се види да је само украс.
За овај разговор сам још држао привремено укључен Рајин стари звучник из 2010. а после разговора сам одустао од идеје да реорганизујем каблове иза монитора тако да висе са полице, него сам ово што је за мрежу прегурао иза Змајчека, избацио онај амерички разводник - у њега је ионако био убоден само леви монитор, не знам зашто, дао сам му један од нераспакованих струјних каблова нађених при инвентару, а десни звучник више не покушавам да држим у буџаку између машине и десног монитора, него на бочном столу. И гле, звук и није лош. Нашао згодну позицију на еквилајзеру и, хм, ово је као некад, пичи музикица а ја ово пишем. И видим сто иза левог монитора, то давно није било.
У понедељак смо отишли у набавку. Рачун у Лидлу је био испод 7000 (већ годинама није био испод 11000) иако смо накуповали поприличну количину меса, укључујући и два цела пилета, два шестака киселе воде... Још нешто у Роди - срца и џигерице за гулаш. Овог пута више нисмо куповали воду (осим књаза), чипс, слаткише, сладолед, чикине ногице (в. Кућни) и остале дечје радости, то је то.
И најзад свратили до салона намештаја и купили пеглу. У ствари смо и ону стару слабо користили, само за кошуље и столњаке, а какве кошуље носим, ништа им не смета да су неиспеглане, након пола сата ношења сасвим легну. Е сад је требало за столњак, па ајде.
Поподне сам најзад извадио унимер и измерио напон на разним батеријама што су се вукле по столу, и гле, само две од четрнаест су биле за бацање. Није ни лоше. Још док повадимо шта има из којекаквих играчака, ако се уопште сетимо... или је већ касно, мислим да је добар део тога већ спакован.
Увече се уредно састао френдз парти, стигли су на време и овог пута уз вино, уместо чоколаде, донели кафе. Биће за башту, турска фино млевена. Ракија виљамовка је баш легла, чак ни Борче није претеривао а Драгана се није много бунила кад сам сипао. Имали смо малу паузу кад се јавила Лена на Телеграм, сви су јој рекли како баш добро изгледа, Борче јој је чак препоручио да се уопште ни не порађа, одлично изгледа овако. Лазања је одлично испала, али се није баш много појело јер је онда звала Нина, па им је одвукла пажњу, а за тих двадесетак минута се лазања штогод охладила, ко је дотле репетирао (он је), репетирао је. Негде око 23 рече она „ајд још пола“. Рекао сам јој да не сере и сипао пуну... јер ама нико није био за вино, ракија је била одлична, и штогод је рано да сад прекине са пићем.
Онда се сетим да сам обећао да ћу их провести кроз спрат, ал' као већ је мало касно, на трећој смо, ал' јок, нема везе, хоће они да виде и то чудо. (... 13 речи...) Одушевили су се, кажу баш је добро што су исте плочице свуда и што има та тераса - Драгана је чак инсистирала да отвори врата и погледа напоље, ево види се комби - кажу следећи пут ћемо морати овде да држимо седељку, овај салон је одличан. А купатилце је баш слатко.
Негде иза поноћи је већ било „ајд сипај још једну па да идемо“. Сам казо... Скоро да сам заборавио да споменем да се јавила Боса... и да, као и пре десет година, није дала никакав други контакт, нећемо се чути ни видети - препричао сам њен имејл и то је било то. Ту негде Борче спомене да су Боса и њен муж једно време били подстанари код Брате Аврамова. Мала је варош.
Разлаз је био око пола два, и тек при изласку се Борче сетио да спомене орг. одбор, састанак је у четвртак, а има и једну лошу вест, позориште нас је одјебало. Ех, баш ме занима како ће то на крају да изгледа, кад се буде догађало. Прегањања до тог датума ћу да прескочим.
Двајсосми. Нини најзад цркао мирко. Знам да то није онај из 2004. а већ 2009. није било ни њега, значи тај је негде из 2007. Па, за 70$ је издржао тринаестак година и још пет година паузе, и онда још покушавао помало да ради. Санда нам се исплакала, каже како је укус хране свуда другачији, како ничег ту нема што она воли да једе... суза за сузом. Негде до краја разговора је најзад пристала да проба чипс, и то је некако ишло, штавише Нина јој је двапут досипала. Јуче је престала да повраћа а и температура јој је спала. Линда је, пак, исто дошла са предубеђењем само супротним - да ће све да јој буде супер, и испунило јој се. Нашла је гомилу играчака, чак се пресвукла у сирену принцезу са светлећим мачем. Јуче су успели да раскрче у гаражи пролаз до врата ка дворишту, па су се она и Виолета јурцале по њему, спуштале се низ тобоган.
Нина је нашла где има да се наручи Подравкина паштета, кутија са 40 лименкица стиже до суботе, а ми смо јој послали рецепт за хлеб, пицу и лангош (исто је тесто). Купили су јој пећницу на врућ ваздух, испекла у њој крилца, Раја појео четири комада, што је ваљда први пут да је јео да није млевено. Доћи ће то све на место.
Двајздевети. Нисам честитао осми рођендан нашим кајсијама и брези, а намеравао сам. Бар сређујемо ситнице по кући - разноразни натрпани буџаци се сад виде, убацио сам сијалице у лустер изнад каучева (где смо их повадили и оставили да се то суши, ту је цурила вода од пожара) и средио и лустер у предсобљу, најзад погледао шта је са бравом на плавој соби - класика, сишла врата, треба да се протестерише пар милиметара на оквиру на довратку, што сам још преклане урадио за гаражу, звао дилера те набавио дувана... На списку су још и кочнице на мом бициклу, да дотегнем, оно прошли пут је било довољно али не још како би требало. И поподне смо најзад отишли да пазаримо порцелан итд за горње купатило, до краја дана све и стигло. Увече звао Васу Лакатоша, каже доћи ће од недеље, уторак-среду.
Нина послала видео како Виолета проба америчку кокаколу. Тачно је знала шта следи и била спремна са нанишањеним телефоном. Почиње са тим како је отпила, па спустила лименку, па гледа у даљину, па у плафон, па мало жмирка, усредсређена... и диже палац и каже „у реду је“. Никаквог одушевљења, ал' се није ни мрштила, ово је само „може да прође“. Сви који су пробали кокаколу и тамо и овде су нам рекли исто, овдашња је боља. Највероватније што се овде ставља прави шећер, а тамо меласа.
Спомиње се: Босиљка Шаин (Боса), Брата Аврамов, Васа Лакатош, Виолета, Драгана Витас, Змајчек, Јелена Средљевић (Лена), Кућни речник, Линда Роза Средљевић Аквила (Линда), Малиша Борковски (Борче), мирко, Невена Средљевић (Нина), Петерхид, Реиналдо Аквила (Реин), Реџиналд Бертон Кејп (Берт), Рју (Раја), Росанда Аквила (Фрејс), Санда Фиона Средљевић Аквила (Санда), френдз парти, на енглеском