23-XI-2004.
Е, ко се јавио... Форд :). Копао нешто по мрежи, тражио новости о фоксу, па ме негде нашао, вероватно на ФоксТоку (излази ми и други чланак у децембру, а треба ове недеље да спремим још један за фебруар; стигао је и децембарски чек). Нешто се распитивао за ЈуеСКру, за нас, тако... нисмо се давно чули. Он је још у санаторијуму, тј шеф рачунарског парка у рехабилитационом центру (не знам за шта тачно, за инвалиде, алкосе, наркосе или за обичне лујке), каже истиче му трогодишњи уговор, понудили су му продужетак, ал' се он као нешто размишља... Изненадио се да сам још ту, ваљда је мислио да без Зиро Дистанса нећемо умети да се снађемо овде. Или је мало заборавио - док сам радио код Брекс, био је један скуп старе екипе из Зиро Дистанса, отприлике на годишњицу краја, и био је и његов млађи син. Оно, можда му није причао да ме видео. Очигледно му Лора није причала да сам свраћао до Хјустона. Изгледа да је нешто пробао, и то са Брљином бандом, што је отприлике трајало до априла 2002. (опет - прича коју сам тада у Хјустону чуо, а и видео трагове), а онда је канда дигао руке од ћорава посла.
Дувао неки озбиљан ветар, нисмо никуд ни излазили, него смо се гостили. Купили смо калуп за куглов, па је испробала два рецепта, тј док смо јели последње парче од првог, већ је било замешено тесто за други.
Прекопута је увече нешто горело, ништа озбиљно, ватрогасци су се нацртали на време. Коника се баш и није показала дорасла задатку, ниједног оштрог снимка нема... осим овог, где су оштре само музге на стаклу, остале још од времена кад смо љуштили сво оно лепило од обавештења која су ту стајала кад је кућа била на продају.
Нина нам долази мало у госте, а још нисмо положили тепих у њеној соби. Требало је јуче, али ме заокупио Гери, па сам се цео дан бактао с његовим стварима, нешто око тих постера, да сад база буде у ескуел серверу а он да ради од куће у фоксовим табелама, па да само периодично пошаље измене ... и зарадио на томе отприлике пола месечне рате за кућу :). Видим да сам још дванаестог правио некакву позадину у психоделичним бојама - замутивши неки од постера да буде неоштар колико развејан облак - а то је требало за апликацију коју би користили посетиоци сајта, да из ње тргују постерима - нуде да продају или купе, да се цењкају... што ми није баш било јасно, не како да га урадим - урадио сам га како ми је рекао - него како ће они то да користе. Све ми се чинило да га је мало закомпликовао, ипак је он нека много класичнија школа програмирања и не иде му у главу шта је просечном Амеру претешко. И мислим да то никад ни полетело није, да је можда то користило њих двадесетак.
Штета што немам бољи снимак, да видим да ли бих се сад, 20 година касније, уопште сетио чему су ми служиле све те иконице на алатницама. Колико је ту било комада софтвера... и питам се колико је тога било за мене, као крајњег корисника, а колико је крпило недостатке система.
На послу, Давид и ја спремамо, изгледа, инвентар, тј апликацију за инвентарисање. Која би требало да уведе реда у трезор и да бар нађу где им је шта, то је све у кесицама и има налепнице са баркодовима, скенира се и готово. Ал' јок, ми ћемо да се потрудимо да ствари типа „скенирано ван трезора“, „у трезору али у погрешној кутији“ не буду мањак, него ако се нађу негде другде то да ми испотиремо, то је само на погрешном месту али није мањак... Јој, како су компликовани и у ком су они хаосу. Већи проблем, што се тиче Јуниџуела и инвентара, је што продају а не упишу у апликацију. „Ама унео сам у рачунар“ - да, бато, у ексел на својој станици, што ама никако није повезано ни са апликацијом ни са базом, није то никакав супермозак, ово су глупи рачунари... Те је после попис налазио разлике од по неколико хиљада каменова што у плусу што у минусу. Ма заболе их, уосалом, као да ће неко њих да контролише.
Па смо у среду ишли на станицу у Норфолк да је дочекамо. Она се јавила мобилним кад је бус скренуо са аутопута у Хемптон (што је варош са друге стране залива, лева обала Џемсове реке), па смо онда и ми кренули. Она јавља да пада киша, а ја кроз прозор видим како се светле облачци спрам звезданог неба. До тамо, прошли смо двапут кроз суво, двапут кроз пљусак, и остало кроз нит је киша нит је суво. Касније увече лепо се видео пун месец.
Раније, кад су долазиле бусом, чекали смо их на станици овде, али сад смо отприлике подједнако удаљени од једне и друге станице, а пошто бусу треба добрих пола сата до ове (ако урачунамо и време за преседање), то смо решили да пређемо на ову.
Распитује се ћале како нам иде са отплаћивањем куће. Ех... Уговор је на петнаест година, али отплаћујемо убрзано. Ако буде како смо планирали, уштедећемо око 15000 на камати. Већ смо отплатили 30% вредности куће (20% учешће, и 10% за ова три месеца откако отплаћујемо).
Рок је први у месецу, плаћа се месечно. Рата би требало да је око 400$, плус 230$ за порез и осигурање. Плаћамо бар 1000$ или колико већ можемо, јер је камата, колико год да је ниска (5,25%) и даље већа него што бисмо добили да нам паре леже. Гледамо да што више и што брже откинемо од главнице, да смањимо камату. Тако смо и кола отплатили за годину ипо уместо за три, и камата је испала 600$ уместо 1050$.
Спомиње се: Алан Робин (Форд), Гери Брендивајн, Горан Стаковић (Брља), Давид Краковски, Зиро Дистанс (Зиро), ЈуеСКру, ЈуниЏуЕл, Лора Хантер, Невена Средљевић (Нина), Сесилија Роксбери (Брекс), фокс, на енглеском