Напокон звао банку у Мађарској да закажем подизање пара у понедељак. Она је била у Петерхиду. Узела нашег редовног таксисту (а мој специјални тон са Цепелинима, за поруке, најзад дошао до израза кад је телеком најавио да је таксиста опет онлајн), натрпала гајбице са расадом и отишла. Те... није ми нешто помогла око позива, а зарђао ми мађарски. Ал' прегурао сам некако, направио само пар брљотки (што знам, ко зна колико је стварно било). И још напоконије, звао преводиоца да среди превод за Ленину диплому из средње школе, за нострификацију.
А брљотка је за причу... бркао сам „kész pénz“ и „kés pénz“... а и није нека разлика, „готов новац“ и „нож паре“.
Превод је био готов два дана касније, ал' смо га подигли тек једанаестог. Пошто преводиља не зна сва слова („мозете доци по превод...“), ни превод јој није много бољи, ал' баш те њене брљотке су некакво јемство аутентичности... јер ето тако јака школа да користе речи које ни наши преводиоци не знају.