21-III-2010.
За доручак у хотелу нуде и нешто што стварно личи на ћевапчиће, али је то тзв. кобасица. Осећам како ми се из тога цери Боб Еванс*.
Испред хотела, где смо изашли да запалимо једну после доручка, стоји бус, чека да се група туриста одјави и укрца. Мотор се не гаси, као да смо код куће јеботе, изгледа нека крнтија која тешко пали и мора дуго да се греје, али њима издувни гасови канда уопште не сметају, а баш дува на њих. Дувански дим, пак, им јако смета, и строго су нас пратили погледом док нисмо измакли до обележеног места, мало иза ћошка и ван домета дизела. Тако вам и треба.
Возимо се код Берта, северно од Дисија. Лако смо га нашли, осим што сам промашио излаз и возио мало назад. Живи са оцем у изнајмљеној кући сачмари**, на фарми, чији је власник извесни Питер Фонда. И руковали смо се с њим, да причамо после код куће, а? Кући би добро дошао мајстор са нешто слободних дана - ништа велико, само се климају гелендери, искривили се олуци, сто ситница. У средини има велика осмоугаона соба, у њој клавир.
Поред има још две-три куће, од чега је једна газдина. Има и нешто силоса, ал' газда се не бави пољопривредом, него даје земљу у аренду, убире кирију за ове две куће и мање више се врзма по крају. То је некад била млечна фарма, па су после прешли на тов, па су престали и са тим. Један гаји лудаје на велико и увек има више него што може да побере, а камо ли да прода.
Шетамо по брежуљцима, око баре, кроз шумарак.
Кућа на фотци је хацијенда неког трулекс богаташа, дашчара - све су то греде, летве, гипс плоче и пластична оплата, ал' огромантно, римује се са пар милиона долара. Баш су шашави ти Амери.
Имају неког риђег мачора, огромног. То некако није од исте феле као ови наши, то има скоро десет кила и скоро 70цм од главе до буље, а иначе је мачка по свим осталим питањима.
Ћале његов је исто програмер, у пензији, стара школа, вазда радио у коболу или нечем још старијем, за државну статистику - попис итд. Строго верује у то да је систем добар, само га треба уредно спровести. Аха, у земљи где је „нема система“ аксиом.
Ручак је чист дркопиш. Онолико пута је ручао код нас, добијао по два парчета пице или пешес муфљуза (в. Кућни) да има за пут... и кад најзад ручамо код њега, добијемо сир и крекере. Био је и комад кобасице, нешто у формату упола краћег кулена али не баш тог састава ни привлачности, али неисечен и... на његовој страни стола. И код њега је једини нож. Једина светла тачка је хлеб што је његов ћале испекао, скоро као што је наш био пре седам година (док је још хватала трикове).
Одвезли смо се назад до Дисија да свратимо код Зајане, али смо забасали на некакав друм на десној обали Потомака и стигли на Арлингтон булевар. Звали Нину да нам навигава до најближег ваљаног хотела. Нашли смо нешто и сами, ал' је натрпано, скупо и на лошем месту, делује више као самачки хотел за војне пензионере. Нашла нам је други, нема доручка ал' је по свему осталом бољи. У истом сокаку пет ћошкова
даље - није 140$ као у оној рупи ближе центру Арлингтона, него 90$, и још и пушачка соба.
Онда спазимо перуански ресторан и ручамо као људи. Тражио сам јагњетину, добио живинско, касирка се правила да не разуме. Можда је и разумела, ал' јагњетине свеједно нема. Нисам проверавао шта ми је наплатила, ионако је било доста јефтино.
Ресторан је... ма, да келнерице нису Перуанке, био би обична менза. У изнајмљеном простору, све стакло гипс, сакривен челик и бајаги рустична фасада - шиндра накуцана на грубу иверицу или, у бољем случају, шперплочу, стубови од гвоздених цеви па око њих оквир од фасадне цигле (друге ни нема) па и то све префарбано у шмрљаво морнаричко сиво... А и кола на паркингу, да се нисмо и ми ту паркирали (Матрикс, истина, делује скоро црн, ал' плав је у ствари), сва би била сива. Ал' клопа добра. Кад смо напунили црева, већ је наступио сутон.
Док смо нашли где беше Зајана, био је практично мрак. Није толико компликовано да се нађе, није ми ни први пут да сам ту, ал' немам гепеес, мапу и да сам попамтио много би ми вредело јер долазимо из неочекиваног правца, него онако на општи осећај, који ме чешће доведе него што ме запути у недођију. Једино тај сумрак... ал' кад сам изашао на познато, даље је било лако.
Кућа је папазјанија од шкотског камена, енглеске цигле и којечега дозиданог, са узаним степеништима, тајним пролазима, заборављеним собама и таванима. Њен студио је огромна засвођена соба, са све галеријом.
Не једе ништа са глутеном, што је у ствари невероватно ограничава, да не поверујеш у чему све нема теста и уопште житарица. Прво смо поседели мало напољу на тој тераси, нисам нешто много фоткао јер је скоро мрак, или дуга експозиција или блиц. Терасни намештај је, наравно, сив. У (другој) боји га ни нема у продаји. Онај наш из 2000. је крмкаст (в. Кућни), што му изађе на исто. Покушавао сам на фотци да видим шта је то на столу, јесмо ли ту пили кафу или не... и биће да су то миришљаве свеће, вероватно против комараца - Потомак протиче стотинак метара даље, мора да их има.
Тераса је добрих десетак степеника изнад тог улаза на средини, а то води у тај ходник, који је у висини дигнутог приземља - студио је на другом крају, и тамо је то већ спрат. Јер је кућа на падини. Сишли у студио па тамо попили кафу. У ствари испод студија, где је некад била Бертова соба.
Имала је неки удес, повреда врата, и био јој је глас у опасности, мислила је да више неће моћи да пева. Међутим, повратила се, и нашла глас, овог пута још дубљи али са још бољим шмеком. Пустила нам је и једну песму са следећег албума, мање драматично али као још мистичније него пре (није покушавала да пева пред нама). Штета што је трговачке главоње неће пустити да то објави шире од пуког приватног издања. Прича како је једном у неком клубу седела са Донованом, да, оним, и он је хтео да је чује, кад је већ чуо целу причу, али каже није се усуђивала, тада се још није била опоравила како треба и мислила је да би јој глас пукао пре пола песме, а да кркља на сцени није баш била рада.
На фотци су инструменти нешто слабије осветљени, доле десно се виде вратови гитара и пресијава се чинела, а испод десног портрета на великом зиду је осветљен рам неке слике постављене на озвучење. Тамна маса између гитара и озвучења је концертни клавир.
Причали смо штогод и о Берту, и наводно је на ивици аутизма. То му је као објашњење или оправдање, шта ли. Није на тој ивици кад дође до његовог јединог порока, хране, ту га ништа не заустави. Сећа се кад је имала госте и неко каже „е, остао је још један комад, хоће неко?“, на шта се он огласи са другог краја ходника, из кујне у другој згради, „ја ћу!“, већ у пуној брзини. Џефри је допуњавао причу ту и тамо, али је углавном био онај исти ћутолог као и увек.
Мислим да нам је и рекла како се испрва звала.
Некако смо нашли опет тај булевар и свој хотел, и одспавали као људи.
----
* у ствари под „кобасица“ не подразумевају нешто у цреву, него саму смешу од млевеног меса. На омоту пише кобасица, а унутра само млевено месо које онда сечеш на кришке и пржиш као ћуфте, например. Боб Еванс је марка тога. И ни налик нашем, има више белог бибера и неких других зачина, није то то, мада није ни лоше. в. (v. 04-X-1999.)
** кућа где су просторије нанизане у правцу, и сва врата су на истој страни, тако да сачмара испаљена на улазу може да погоди неког у најдаљој соби. У таквој је, кажу, и Елвис рођен.
Спомиње се: 04-X-1999., 17-IV-2015., Други дан, Зајана, Кућни речник, Невена Средљевић (Нина), Реџиналд Бертон Кејп (Берт), ћевапчићи, ћуфте, Џефри, на енглеском