Легао други чек од плате (1103,92$, према нистовару из банке), или беше трећи (јер је Зиро плаћао средином и крајем месеца), а овог пута сам га однео до Ваковије на пола пута од посла до куће. Отворио рачун... а, скроз другачије него код куће, где сам рачун отварао трипут у две банке (код једне двапут, морао сам да отворим жиро због оне тезге у болници). Овог пута ништа стајање пред шалтером, него сам седео са неком млађом рибом и она је исписивала све папире (не баш бројне, кад размислим, али некима не знам намену), завршили смо за пола сата (осим што је тражила пасош па сам прошетао до куће да га донесем, а испало да ми је био у џепу). Турио чек од плате и кући. Два дана касније платио 850$ кирију, а 13. дигао и 150$ са серекеша кад ми је најзад стигла картица.
Телефон је већ повезан, а Берт је најавио да ће звати кад буде долазио, неког од наредних викенда. Некоме сам писао (ваљда у АманБре, између свог срања што се догађало код куће) и споменуо како за ручак идем кући. Заправо сам био навикао да ручам после посла, али ми смо углавном радили од 7 до 15, не од 9 до 17. Тако да сам за паузу за ручак ишао кући. Нисам се најављивао, она углавном не воли да се меша кућа и посао, па сам баш ретко звао кући, него се напросто знало време. Вожња је кратка, једва шест ћошкова. Нина би била у школи до око 15:00, а Лена, пошто је први разред, би стигла већ за ручак.
И Берт и ја смо штогод окаснили са описом првог сусрета, да Трикси буде у току. Одломци из тога:
...тај футон смо користили уместо телевизора, окренемо га према великом прозору и гледамо веверице. Већ наредног дана их је било четири. Није да их код нас нема, кад већ имамо реч, ал' никад тако близу куће. Додуше, никад нисам живео у шуми.
...састојке у непознатој рерни. Добро је испало, мада можда не како га је замислила. Па смо онда причали о томе где набавити намирнице, нпр. европску кобасицу.
...долазио мајстор и испало је да рерни не фали ништа, но смо испритискали дугмиће погрешним редом. Пошто нисмо добили ништа за РТФМ, нагађање је радило само напола. У међувремену, направила је већ добру мусаку (...опис...), паприкаш, руску салату (...опис...), и све испало како треба, осим руске, погрешан зачин у краставчићима, ал' и то је брзо испарило.
...навика да се тек тако седне у кола и оде негде даље зарад разоноде му је новост, стран појам.
Тачније, заборављен. Док сам стекао кола за себе, све је већ било сувише скупо, нисмо чак ни обилазили другаре на другом крају града, да не би осећали обавезу да посете они нас, па да онда морамо да се правимо да нам је фрижидер пун.
...кад су нам активирали телефонску линију, нису умели да нас нађу, а видео си им зграду кад си скренуо са двајздеветке. Изгубили су се на пола миље од своје авлије. Амерички систем нумерисања кућа је чудо вишег реда, и није дато пуким смртницима да га схвате :).
...и ниједног тренутка се нисмо осећали као избеглице. Пред амбасадом је био неки тип, канда Београђанин, задужен за југосе, и покушавао је да нас некако построји. Кад је чуо „ха један бе, заказано за 8:30“ и видео да климам главом, јасно му се видела промена фаце, од презира ка зависти.
...озвучење ради, оба канала, ал' плоче не пуштам док не купимо усисивач, има доста прашине, а нисмо га купили јер још нисам уновчио плату, прво док направим рачун у банци. Не раде суботом овде - код куће је све отворено од 8 до 6 или 8, суботом бар до 1. Радио је хватао само једну станицу, док нисам узео вешалицу за кошуље направљену од жице (у енглеском сам морао да пазим на редослед речи, знам да нико не прави кошуље од жице) и заврнуо је уместо антене, сад хвата двадесет једну. Има нека са класичним роком, има Кинкса, Цепелина, Енималса и, наравно Битлса и Стонса. Ни трага од Фокуса, Афродитиног клинца, Олдфилда, Џетра. Заузврат, гомила Мотауне и Бич Бојса, чист вишак. Ма, набавићу ЦД вокмена и уштекати га. Доста сад, треба да селим све у другу кутију, направили су ми машину, и добијам монитор од 19" уместо 15". И нову тастатуру, промашује ми десни шифт на овој.
Кобасице. Били смо нашли нешто спаковано у картонски ваљак са металним поклопцима на крајевима, пише кобасица. Ајде да видимо. Кад, унутра млевено месо. Свашта овде називају кобасицом, изгледа да црево није нужно, него израз пре свега значи ту смесу. То смо исекли на кришке и пропржили у тигању. Није ни лоше, мада је зачин мало у страну, нисмо навикли (и нисмо више то куповали).
Ту негде наиђу једном Лари, Фикс и Волтер, да иду мало на излет, тј шетњу по шуми, са Нином и Гораном. Док смо седели пре него што они крену, испричам како овде свашта називају кобасицом. Волтеру се то баш свидело, каже сад ћемо да кренемо кроз шуму, упиремо прстом у све што видимо и кажемо „гле кобасица! гле још једна кобасица!“.
Од осталих вести од АманБре, покушали су да убију Вука Драшковића. Стигла и порука од Ралета и Градека, успостава везе.
На послу, нешто око Хосија између мене и екипе код куће, око неких питања што су поставили прекјуче. Данас су ми променили машину, трајало је сатима. А боља је од старе, која је била неки привремени крш; ову сам наследио од Волтера Бенкса, који је управо отишао да се бави музиком и сличним срањима. Машина се звала Вонка, што сам после сконтао да је из неког пролива од дечијег филма (и то новог, није неки Роузбад фазон). Има процесор на 200 MHz, и ваљда 256М рама. Невелик диск, нешто једноцифрено гигабајта (па, ћалету сам оставио диск од 2Г прошлог месеца, јелда?). Доста брза за ово време. Терала ваљда НТ4.
Екипа код куће треба да закрпи неке рутине што пре, јер је сезона интервјуа, траје наредна 3-4 месеца и мора сваке године да се ради малтене од нуле. Филозофија је „не мора лепо, зашиј и јеби даље“. А онда сам морао да чекам јер је хардвераш имао фрку - Икшчејнџ сервер се удудио (не машина, само услуга) и разјебао базу порука (свака апликација хоће да постане база података кад порасте).
Отишао да платим кирију - газдина канцеларија је ионако у истој згради, а и зграда је његова, издаје и Зироу. Исписао сам чек и захтевао признаницу (сваки пут, мада разне рибе које су тамо радиле то углавном ураде и саме).
Го је бебиситовала неком Греговом комшији, доктору, три дана. Возио бих је и тамо и назад, с тим што би ми за другу туру обично још неко правио друштво. Живе у тим предграђима, где је углавном шума а урбанизам прописује минимум 30 јарди између кућа или тако неку густину. Ујутро би их испратила на школскибус, па их поподне дочекала, и онда до вечери гледала да не запале кућу. У међувремену је довукла пакло празних касета и снимала штагод од музике да је тамо нашла - брдо Софт Машине, Прокол Харума, чак и целу „Четворосмерну улицу“ од ЧЊ*. Мораћу да набацим некакав касеташ, ово сврби.
----
* ЧЊ, или како би се писало на мађарском, csny...