03-VIII-1961.
Асфалтирали су нам улицу. Почели су још у пролеће, посекли су три реда багрења. Два реда су била са наше стране, па онда друм од туцаника, па још један. Испред наше куће је био баш добар дебео багрем, са клупицом која се једним крајем ослањала на њега.
Онда су прошли булдожерима и однели доста земље, па су онда слагали крупно камење, па ваљцима преко њега. Па онда ситније камење, до 100мм, па ваљцима преко њега. Па још два слоја, сваки пут ситније. И онда одозго асфалт, црн скроз, и преко њега посули неки прах, наводно коштано брашно.
Негде око те претпоследње фазе смо ми трчали боси по томе, ко би одолео, први пут скроз равна површина и не мораш да пазиш где стајеш. Наравно, нешто смоле и каменчића нам се залепило за табане. Кева је шизнула кад је видела, добро да нисам много ишао такав по кући, ко зна шта бих све замазао. Топла вода, сапун и рибаћа четка, па је некако успела да ми то оструже са табана. У кући, наравно, није било никаквог бензина или петролеја којим би се то растворило.
За рођендан сам добио бицикл. Руски, трофртаљац (тј са точковима од 26 цоли уместо нормалних 28), кочница у глави, ал' бар је предња кочница била на сајлу а не на полугу, то са полугом је некако било за велике бициклове за одрасле. Кочило је исто, притискало гумену папучицу одозго на предњи точак.
Наредних неколико дана, док пут још није био званично отворен за саобраћај, научио сам да возим бицикл, на тих 80м од куће до рампе. Рампа је била спуштена, а кева ме гурала, држећи се за седиште. Асфалт је поприлично широк, јер два ћошка даље је шећерана и теретни кантар, па је ту редовно дугачка колона трактора кад крену да возе репу. Зато је и коловоз скоро метар дебео. Неких 20м пре саме рампе, схватим да треба да успоримо јер треба да окренем. Осврнем се да то кажем кеви, а она је прешла једва пола пута са мном и онда ме пустила, није могла да ме прати. А значи ово сам превезао сам? Онда умем! Станем и сиђем (нисам пао!), окренем бицикл и одвозам се кући.
Фотка је снимљена неколико дана касније. На ивичњаку су још вреће са тим коштаним брашном. Иза задњег точка се види дебела Данка Сејина из комшилука, носи канту воде са бунара.
Крајем септембра су посадили борове уместо оног багрења, али само у наш део улице, од рампе до шећеране. Остатак улице је добио платане. Боровима је требало добрих тридесетак година да развију довољно крошње да дају некакву хладовину; платани су саставили крошње преко коловоза за пешес година. Ови борови су првобитно били у гајбицама, поређани као дрворед од Сурчина до Београда, кад се одржавао први самит несврстаних почетком месеца. За набавку и садњу је крив Учубић. Не само што плочник скреће на његову страну улице чим пређе рампу, него сад имамо и дрвеће зимзелено, да му се слаже са двориштем. Јер он је директор шећеране. Наша страна улице је добила тротоар тек 1975, дотле смо се патили са блатом. Игром случаја, једини бор који се осушио је баш био испред нас. Ћале је питао где треба, и рекли су му да нема проблема ако само замењује дрво. Посадио је исти платан као што су у другом делу улице, и за пет година је имао хладовину какву нико нема.
Спомиње се: Сејини, Учубић, шећерана, на енглеском