10-VIII-2011.
Реинсталација свега још није готова. Неке остатке сам завршио до 1:30, а кад сам се пробудио гурао сам даље, пртећи кроз Мајкрософтову ситну политику и клопке. Морао сам да иштекам онај Самсунгов диск од терабајта, јављао је превише грешака и вукао толико процесорског времена да је машина била неупотребљива. (п.с. тај диск и даље ради, 10 година касније)
Прво сам морао до ћалета да видим је ли нашао неку бољу фотку за читуљу. На крају смо се сложили да је извучем из последње добре фотке, оно кад држи Рају. Лик на огласном (сад у Дому омладине ака КЦу, киоск у дну предворја) прво није препознао чип на мојој картици па је пробао да је провуче, не ради ни то, па сам платио готовином, остало ми 200д у џепу. Онда, у писарници у општини, Ленка ми помогла око Ленине крштенице и доказа држављанства. Није да ми ту треба нека помоћ, ал' није ми се чекало на ред, боље да се издиваним с њом, углавном око тога какве глупости се уводе у администрацију. А и свашта сад наплаћују - 200 динара за та два папира - али не примају кеш на шалтеру, јер су измислили те фискалне касе, па сам морао да обиђем около да нађем банку где бих то платио. У ОТП ме шаљу другде, јер би ми наплатили 150 за услугу (!); у пошти је спор, дуг ред; у Фритези (тако зову Интезу) гужва до врата; нађем неки УББ иза водоторња, само њих двоје, не чека се на ред, ради клима.
Касније поподне одемо у Петерхид да испечемо своју прву ракију и однесем три мачета (четврто смо задржали, Лена инсистирала, зваће се Доналд) Димијану. Купили смо и стону лампу, склопку и обичан прекидач у неком дућану у као дрвеном вагону негде код железничке станице... свакакви се простори данас издају. Кад смо испоручили мачиће, једно се разбежало по колима ал' смо га ухватили, а једно је заждило чим смо отворили кутију и шмугнуло под капију преко пута. Никад га више нисмо видели.
(епилог: једно од та два је угинуло на зиму, кад сељаци трују пацове; други је прегурао до 2017. као што је и Доналд)
Свињац је типичан пример како је чича зидао. Клинци праве чвршће кереће кућице. Једино чудо је што ово уопште стоји. Горњи крајеви ових, да кажемо, греда су прикуцани за котарку, која је сад искезечена на ову страну, ал' зато је са супротне стране прибијен у земљу један гвоздени стуб, и ланцем везан за прочеље котарке, да вуче супротно. Тзв „забат“ овог свињца је од чврстих храстових дасака, прибијених уз две летве озбиљним ексерима. Доња летва је само наслоњена на зидић, а горња је причвршћена уз греду једним омањим ексером и парчетом жице за телефон.
На све стране налазимо жилете и бабине чарапе. Нема објашњења. Можда је деда мислио да сече вене или да се дави, па ако се једном најзад одлучи, да му буде при руци.
Казан је јако гаравио, лоше је вукао или шта, димио је ко блесав, мада не задуго. Мора да је упало неко гадно парче пластике у оно што сам прво заложи. Биће тога још, касније, али не овако. Ако се гори пластика, то иде мало по мало, никад много одједном. Ал' и испекли смо ракију. Немам појма коју ни колико смо добили - није ми пало на ум да бележим све до 2014, а и тада делимично; тек од 2015 имам податке.
Тринаестог, преподне, наишао опет Зеки, без штапа. Попили кафу у горњој кући, где је хладовина. Поведе се реч о ракији, и он ти испали „...проблем је у томе што ми немамо културу ракије“. Како то? „Па тако... јел' ти попијеш свако јутро по чашицу? Не. Ето видиш, немамо културу“. То „немамо културу“ се више пута спомињало наредних година, било као изговор да се попије, било као напомена кад радимо нешто што баш не радимо сваки дан.
Тог дана је био пун месец, а пекли смо ракију до мрака. Наравно да смо се зајебавали са америчким изразом „месечина“, који значи управо производњу алкохола у сопственој режији, што је тамо још увек забрањено ака прохибитовано. Сад смо имали и светло, и нисмо журили никуд, и испале добре фотке.
Спомиње се: Дом омладине, Доналд, Јелена Средљевић (Лена), Јован Димијан (Зеки), Ленка Чонтић, Мајкрософт (Мали мекани), Петерхид, Рју (Раја), на енглеском