У Делкуту.
Седим са Илешом у бајаги канцеларији код жене му, што је општа хортикултура. То је приватизовано градско зеленило, није она власник, само директор. Седимо у некаквој шупи/стакленику, око нас саксије и цвеће. Повремено скокнемо некуд у неком старом дедеерском комбију, двотакташ са три клипа, дими као прави, назад косилице, бурад са отровима и којешта. Илеш размишља да би требало накнадно увести смртну казну за идиота којем је пало на ум да у возило те величине убаци двотактни мотор.
Пије се пиво и срче се кафа. Навраћају његови познаници, чаврља се и трачари и навелико расправља о политици. Можда смо само једанаест векова комшије, свеједно не капирају шта се догађа с наше стране гране. Ако им је за утеху, углавном не капирамо ни ми. Још нисам нешто заборавио мађарски.
Једемо негде у граду, али не у оној старој пицерији - избегава је откако му је испред ње неко скембечио фијат типа.
Видим по фајловима да смо тада радили неко његово фактурисање - овог пута кабловску, или грејање, на мање више истој основи. Пре подне смо изгенерисали једну маску, а онда мора да смо зујали негде... а, да, нека средња или виша школа, стара аустроугарска зградурина код железничке. Турамо Новелову мрежу на сервер али машина је Компак, права звер али јебига, Компак има неке своје хардверске зврчке и не понаша се нормално, неки драјвери напросто неће... Патили смо се цело поподне, мислим да је некако прорадило на крају, кад смо обојица већ потрошили по километар живаца. Нови фајлови се појављују тек од 17:27 па до 21:20, тада већ код њега у стану.
Мало је чудно да опет радим у Мађарској, а не морам да мислим на Софтекс, само помажем другару. Оно, плаћа ме он, ал' ионако стално користи мој алат, око кога не зна баш све трикове (знају само моји момци у Аваију). Па, исплатило нам се обојици.
Стан му је још увек натрпан, мала површина за сав тај намештај. Осећа се гас од грејања, на који и кувају и греју воду. Бојлер је ћудљив, термостат увек има неко своје мишљење о томе кад да се укључи. Док угодиш температуру, завршио си већ.
Занимљива згода - једног од ових дана, око поноћи, пре него што смо кренули код мене, свратимо до центра, на стари калдрмисани трг уз реку. Једини пут да сам тамо био - нисам ни знао да је река тако близу. Био се договорио да се нађе с неким за нешто. Није било много светла, а било је скоро сто људи и неколико аутобуса. Ту српски и хрватски аутобуси размењују путнике. Гранични прелаз на аутопуту ће бити отворен годину-две касније, па се ишло овуда, можда четири сата дужа вожња плус ово чекање, али се бар стиже.