29-III-2007.
Стигао ми лептоп (касније зван независни). Са јебеном Вистом, ал' ајде да пробам, неко време. Не ради му даљински, ал' ко га шиша, није то видео или телевизор, лептоп је.
Касније сам послао баркод и примерак фактуре, да добијем 100$ рабата од Хјулит-Пакарда. Рекли су да сам „омануо у слању баркода или рачуна“, ха ха. Блогнуо сам то 30. јуна, и четири године касније још има читалаца за тај чланак. Хапе је по томе на злом гласу.
На УАу, о програмирању оловака... што је одмеандрирало у „пас ми појео домаћи“:
Написао сам неких десетак прича и нешто што би могло бити роман. Две моје СФ приче су чак и објављене (за једну добио паре, друга освојила награду која никад није стигла). Пишем, нешто као, већ 25 година, и цео опус би стао у две џепне књиге. Спор сам. Тј није да споро пишем, ал' ми дуууго траје - недељама, месецима - да се наканим.
Него о техници, најобичнијој техници. Само сам прву написао на папиру, јер још нисам имао ни први рачунар (Спектрум, да!). А онда нисам имао едитор, него сам писао као коментаре за програм - 10 REM ноћ је била мрачна и олујна...
Онда сам купио редом едитор, па други рачунар, па пребацио флопијима на трећи, па у текст формат, па носио на посао, форматирао их у трофу (на ваксу), па пребацио у Вордстар, па на атарист у 1.Реч, па у Ворд, па у хтмл... и на крају у хтмл у мемо пољима. Добро сам се забављао програмирајући своје оловке :).
Једном, после урагана Изабела, били смо 11 дана без струје, и тако, доколичарећи, дохватим свеску и кренем да додајем страну за страном. Можда је то од свих тих година писања по папиру, дође ти расположење или шта већ. Нисам морао много да мењам кад сам то после прекуцавао.
Још увек јако мало пишем по папиру. Чак и белешке су ми по пар редова - не знам да ли ми оде лист дневно.
Ето тако је то с ове стране, а сад ти испричај своју па да видимо има ли нека добра психотерапијска група за то (или против).
Тријеспрвог је Лена за домаћи из јапанског имала да буде виђена на прослави трешњиног цвета у неком парку овде, у ширем комшилуку школе, који је и иначе некакво место окупљања месне јапанске заједнице. Њена сенсеи је опет оправдала звање нинџе, само одједном осећаш да ти је иза леђа, једино не знаш кад се ту створила. Нисам нешто много фоткао, јер је у коници било мало чорба, батерија здокнула након пешес, а пре поласка сам проверавао и каже океј. Непоуздано то.
Него, кад смо кретали, питам да ли још неко осећа у колима да нешто мирише на овлажен це витамин, и то већ неку недељу, немам појма да смо имали нешто такво, не трошимо баш та прашкаста пића а још мање их држимо у колима. Сложе се све три са мном, и нађу узрок пре него што смо изашли из улице. Сендвич. Заборављен под задњим стаклом још кад смо оно ишли јесенас до Дисија. Како је то успело да не смрди ни на шта друго него само на це витамин, није ми јасно. Ко зна шта ми то једемо овде.
Спомиње се: атариСТ, ВАX (Ваха), Јелена Средљевић (Лена), независни, Спектрум, СФ приче, УбикАгора, чорба, на енглеском