01-I-2000.
Имејл од Палија: „У поноћ су на тргу пуштали оно из Одисеје 2001... они горе мајмуни, ми доле гомила костију (и коже)...“.
Те ноћи је све требало да оде у мајчину, а сви програмери што су зарадили злата колико су тешки, поправљајући дотле Y2K баг, би или требало да беже главом без обзира, или да открију да све те паре не вреде ни по луле дувана у новој апокалипси. И ништа од тога.
Нешто сам програмирао за себе током дана, за неки од генератора страна за свој вебсајт, тада ваљда још на геоситизу. Ускоро сам приметио да је геоситиз почео да убацује рекламе (или себерекламе) преко мојих страна, па сам преместио сајт на простор који ми је дао мој, хм, давалац интернет услуга. Биће ртлинк, мада се баш не сећам кад је била та селидба, док смо били у тој кући у шуми, или касније, кад смо баталили Аделфију и прешли н Ртлинков ДСЛ.
Стигли одговори од разних којима сам послао СНГ синоћ. Пеја послао поруку са мобилног, ваљда први пут да тако добијем, тад се звала ГСМ порука. Све великим словима, ал' је стигло.
Поподне смо (Нина, Лена и ја) кренули са Фордом и његовом ћерком у Диси, на Реганов аеродром, да дочекамо Брљу, који је долетао то вече. Аеродром сабласно празан, нигде никог. Вожња досадна, осим што је Форд наместио темпомат на 50 или 60 миља на сат, па је аутоматски мењач кињио машину на првој четвртини пута, где иде доста валовито - кад се пење, спусти брзину тек пред врх; чим га пређе дигне, па кад крене да убрзава низ падину опет спусти да не прекорачи брзину; кад прође дољу опет дигне... Звучало је дивно, за уши мајстора који ће само за руке да узме неколико стотина кад оваква вожња потроши материјал. После сам и сам често возио туда, и дичио се како ми ауто иде туда глатко и тихо и исто се отприлике држи ограничења брзине. Ал' ја сам терао ручни мењач. Друга згода је био јак воњ на твора на пар места успут.
Наравно, стигли смо сат-два пре времена, па смо седели и пијуцкали, ја Гиниса, види слику.
Брља је ушао кроз капију 17, како сам успео да шкљоцнем. Није био нарочито збуњен, више сабран и свестан свега око себе, очигледно се јако трудио да га ништа не изненади и да не одвали неку глупост. Мора да се глупо осећао на скоро празном аеродрому, а таман је прешао океан баш тог, наводно судбоносног дана, првог јануара 2000. Имаће шта да прича деци.
Спомиње се: Алан Робин (Форд), Владимир Пејин (Пеја), Горан Стаковић (Брља), дочек, Јелена Средљевић (Лена), Невена Средљевић (Нина), Пали Бодор, на енглеском