Јурњава на све стране. Пре подне ни не знам куда, нешто у граду и до школе, а поподне, између 14 и 15, стигао до клуба, па до Букца па до Тарче, па у хотел, па у школу на пишање и одбрану домаћег рада. Хтео сам да ускочим преко реда али сам се касно сетио да тражим па је испало да сам последњи. Тако да је мој последњи званични сусрет са Бозоном протекао насамо, те није имао рашта да коментарише колика ми је коса а и брада. Ни не знам кад сам се последњи пут обријао, можда крајем априла. По неким фоткама од пар недеља касније, био сам већ поприлично обрадатио. Био је помало антиклимакс, нит се он нашао позваним да и сад зајебава кад више не мора, нит је мени било стало да кажем било шта. Довољно је што ме види.
Био сам готов у 16:55, таман да скокнем преко до хотела, нема 30м од врата до врата. Прво сам се мимоишао са типом, а онда смо се ипак нашли. Ни не сећам се на шта му је личила секретарица. После кафе смо отишли до клуба, па сам пуштао ударну тројку филмова за Унеско (у стању у каквом су већ), и онда смо добрих два сата причали о свему и понајвише како се код њих ради - шта кад мора да буде готово, овај и овај имају право да те зајебавају, уредник има та и та права итд итд. Све то, наравно, под условом да успем да се упишем на академију (да ли је те или наредне године преименована у ФДУ?), е онда стипендија и чека ме посао.
Иначе се причало да је Нови Сад проблем проституције решио отварањем телевизије... А, да, овај разговор је некако средила Илона, а не Путник и раја из Фото кино савеза.
Онда сам се одвезао до ње, да се мало дувам пред Омом, али нисам се баш наватао поена. Отишли смо да гледамо концерт акустичне музике, пише да је свирао некакав "бард", што је вероватно Зака, и "Три кишне капи", врло експериментални бенд који је саставио Аџа - гитара, виолина, флаута (бар један инструмент је свирала нека риба), штета што их никад више нисмо видели. Наравно, падала је киша.
Сутрадан сам био нешто сав ко попишан, шкодилак неће, отишао код ње и не излазимо нигде, у диско нам се не иде, кафана нам не лежи, нисмо то ми... Седео код ње, кували чај, ковали неке фантастичне планове за летовање (моји матуранти, који су ослобођени матуре, се договорили да се нађу данас у шест и да банче, нисам отишао). Сипао неку громовачу у чај, једва натерао себе да нестанем око 23 да Ома не би имала разлога да јој још загорчава живот.
У недељу, 19., ови писали матурски писмени. Било је да вуковци (што су имали све петице на крају сваке године) не полажу ништа, одликаши да напишу и одбране рад, па ако и ту добију пет, не морају да полажу (тај сам). Остали су имали и да бране рад, и да полажу неких четири или шест предмета, обавезни матиш и српски а остало по избору, ал' бар два из свог смера, дакле природне науке.
Пре подне сам спавао, па онда чекао пола сата бус за Чурду да одем по одело, па бус није ни дошао. Поподне дошла. Запело око тога што сам хтео да гледам ту "Побуну робова", па се удружила мало с кевом против мене, а замало да ме направе да испаднем себичан. Ма није ми до провода, било га је онолико, занима ме социолошки, ал' добро, отерам филм у мајчину, не вреди толике галаме. Онда она помислила да сам отерао њу, па смо тако ћутали до станице скоро, и онда се ја извиним, реко оно није било на њен рачун и без везе би било да се око тога џапамо. Онда скоро хтела да ме отера да погледам тај филм, ал' реко јок, одох кући да гледам теве.
Сутрадан променио термин и дочекао тај бус, отишао, платио, сачекао мало да ми сузи, дочекао и бус за назад, тај исти. Одело има тајни џеп у левом рукаву. А и личи и не личи на одело.
С тим што сам мислио да опет нећу дочекати бус, па сам кренуо да стопирам, и стане ми неки Опел са налепницама дуж бокова, пише "ТИТО", и пита докле идем, до последње станице, ау ја идем десно, ма реко нема буса, каже ево ти га бус - и наравно док смо причали, бус стао на станицу. Сад касно да трчим назад до њега, него ме он превезе до раскрснице, те тако испредњачим минут-два испред буса и сачекам га тамо.
После тога у комитету генерална проба за матурску приредбу, наш део је да увежбамо да умарширамо у две колоне око целе сале, онако свечано до пања. Са све фолирањем да као успут играмо козарачко коло - сценарио је замислила социолошкиња, и нема ту начина да се било шта помери, јер није ни остављено места за измене, иде тако како она замисли, времена има само толико, и не можеш ни испробавати варијанте са 180 људи, тако је како је. Она, наравно, свршава на све то: "Фантастично! Замислите још како ће то дивно да изгледа кад будете онако лепо и свечано обучени!". Јој... није ни тако лоша она, као особа, волели смо је, али понекад се стварно пробуди на погрешним дрогама. Како ми је цела та парада ишла на живце.
После сам покушавао да пазарим развијач ал' риба у дућану није имала времена, мислио сам већ да јој закажем рандес да ми га тамо прода, одустао. Вратио се опет до хотела да видим како напредује организација - фрка око позивница, око столова, наравно да ничег нема довољно и да негде мора да шкрипи, на крају решили тако што ће да трпају по петоро за сто. И нема заједничке организације, него сваки разред обашка, па ко се како снађе. Срећом није мени за врат, мислим да је Рајка била у организацији.
Још сам стигао и да дежурам у клубу, па наишао учитељ Јаблан и наговорио ме да не идем сутра у тамо неко село да учимо валцер, него да снимамо сусрет генерација. Понео неког канона кући (8мм, супер 8?), успут ухватио Рајку да ми да оне пропуснице и конзумације за бал.
У уторак, 21., сам заиста и снимао тај сусрет генерација, па кад је то било готово отишао са Босом код Средљак да видимо како му је. Спичио се с мотоцикла и сломио кључну кост. Иначе, вести о Оли Бој: од силне козметике јој избила нека реакција по кожи лица, а кад је козметичарка покушала да то неутралише испало још горе, као спржено.
Поподне ваљда био с ћалетом у Београду, јурио неке књиге, свратили до неких студенткиња за то, па реко имам и ја једну што се сад спрема за испите, осећам ту атмосферу.