08-VII-1975.: до око 24.

Велико летовање у Борику. Написмо се неколико пута, и о једној таквој згоди сам и пропушио. Била је то Опатија, писало је "црни духан" на налепници. Изазов је био, и одазвао сам се. Остао сам пушач, засад 45 година. Трећег дана, холандска братија (Гари и још неки од претпрошле године, плус пар нових) ме научила да завијам. Свиђао ми се мирис самсона кад би га запалио неко крај мене; кад се удахне то је већ нешто друго. Подсећа помало на суве шљиве. Својима нисам рекао да сам пропушио, бар још неки месец. Ћале кад је видео да завијам, рече "е сад те признајем за пушача". Мада никад нисам стигао до његовог нивоа од три пакла дневно (баталио је кад је почео и четврто). Не сећам се да сам га икад видео са цигаретом.

Рудолф и Олет су се појавили са неким крупајлијом (код њега се "have a drink on me" изводило буквално, на рамена му ако си женско, па ти дода боцу). Питам Рудолфа "можеш ли мене да замислиш да пушим?", а онај ће "не могу да замислим да не пушиш".

Било добро зезање, плажа и пиво и редовне посете вароши, набавке ради. Као кампер баш и не једеш по кафанама, ем кошта ем има само шта је популарно. Ако куваш за себе, останеш много дуже. Овог пута смо остали цео месец. Бацала се и риба на роштиљ, скуше. Наишла и боца Белентајна, ишла у круг. Пио и ћале, упркос томе што презире то пиће, увек се измотавао покушавајући да изговори w, које не постоји у српском, па је испадало в са некаквом гримасом. Увек је скупљао приче где ракија побеђује.

До најближе самоуслуге има око 300м. Знали су сто трикова како да олеше странце (а ови су пак имали чврсту валуту па им је све било пола џабе пола забадава, нису чак ни осетили шта им раде), али, браћо, немојте нас. Кажемо једном месару да нареже 200г саламе (алпске или паризера), нареже 300г, напише 400 и израчуна као да је 500. Ајде бре, нисмо јуче рођени, пожалимо се на каси, ови то однесу да се измери поново, и овај смањи дерачину на пола. Доообро... Следећи пут, кад смо дошли за исто, нисмо ни гледали колико је израчунао, бацили смо смотуљак негде иза вина, где су најпрашњавије флаше. Нек га нађу по мирису.

Нагазила полумртву пчелу, жаока у табан. Отекло мало, после сврбело данима. Нашла згодан комад пловућца и трљала са олакшањем. "Требало би да те боли, а ти уживаш у томе" - Рудолф.

Једног дана смо отишли до Скрадинског Бука, иза Шибеника. Два возила, Рудолфов спачек и још једно. Свратили успут до неких другара Веце и Снеце (оне унутра, ми чекамо напољу). Лепо се плива по слаповима. Очекујеш ледену воду, али кад пређе толики камењар и темељно се избућка, буде топлија од морске.

По фоткама видим да је и Аранка била, са кевом. И Лајна је била, пар вечери се смувала са Арпиком. Били и Кид и Монгол. Лајна се била смувала и са неким би Норвежанином, падавичарем и збуњеним типом, ал' добрим за друштво уз пиво на плажи. Био је изабран за мистер ногу, оно шетају момци иза разапетог чаршава, само им се ноге виде, а рибе оцењују. У част тога, ова фотка.

---

Спомиње се: Аранка Гнајс, Аријан Ферсхор (Гари), Арпад Гунароши (Арпи), Борик, Вера Стојановић (Веца), Жика Шашић (Монгол), Золтан Кадар (Кид), Меланија Мерћеп (Лајна), Николет Сметс (Олет), Рудолф Охснер, Снежана Стојановић (Снеца), на енглеском