13-XII-2010.
Вече у музеју. Отвара се изложба „Од Тихуане до Тетка Ане“. Тихуана 6 (или 7, слабо памтим имена) је био комбо бенд који сам и видео, као клинац, још у Кантини (тј у сали биоскопа до ње), а Тетка Ана је прекомпонована Омега, што је бенд који је редовно свирао бар две вечери недељно у старом Дому омладине, од ко зна кад па до рушења 1974. После су пар пута мешали карте и на крају постали Тетка Ана (назвали се по чувеној Ани Вукотић, посебној дами наше вароши; једно време је радила са кевом па је и навраћала, шетала се до шећеране и назад, те сам је и лично знао).
Изложили су све могуће старе радиоапарате, појачала, гитаре, наранџасти сточић, плакате, грамофоне, чак је и једна моја фотка за „Па шта онда“ из 1972. ушла у каталог. Срео сам много познатих - дошли су и Аџа, Слеш, Аћим, Бајло (кустос музеја му је сестра од стрица), Грне, В. из „Па шта онда“, последњи певач „Тетка Ане“. Видео и неке славне фаце - Пеца Поповић, легенда нашег рок новинарства (или Пера Јањатовић... због нечег сам овде прибележио Ју рок енциклопедију, од које имам оба издања), Бранко Коцкица (овдашњи... наводно отишао са парама у Београд да купи озвучење за свој тадашњи бенд, паре спискао и није смео да се врати, па силом бедом направио каријеру тамо).
Улучио сам прилику да се рукујем са Николом Нешковићем, чије емисије нисам пропуштао од око 1967. до 1971. Кад су га преместили на среду у 18:20, то већ нисам могао да пратим, пријем је био лош. Нисам хтео да се представим, „то је противно суштини радија, то је једносмерно, ја сам само... слушалац“.
Онај сам са шеширом, у вратима.
Нека новинарка са неког радија из Новог Сада је дохватила Аџу и мене да нешто сматрамо у микрофон, на шта је он кренуо оним рефератско радијским гласом и текстом, ма тачно оно како су сваког тренирали ко је имао да се појави пред државним микрофоном, школа из педесетих и шездесетих. У јеботе нисам очекивао да су тебе тако издресирали, а још мање да те то држи четрес година касније... Те окренем контру, почнем да добацујем, подјебавам, ова окрене микрофон ка мени, досерем још нешто мало и ајд здраво. Вероватно сам довољно минирао ствар да је морала да баци то све.
После се цела представа преселила у суседну зграду, у позоришни клуб тј. Зелено, где су Зака и још један на акустарама одвалили неколико класичних нумера, и све скупа био добар провод.
Штета што је Ана Вукотић, госпођа из наслова изложбе, наишла неко друго вече, па је нисам видео.
Спомиње се: Грне, Дом омладине, Зелено звоно, Кантина, Мика Зеленић (Слеш), Милан Шебрцан (Аћим), Ненад Бајло (Бајло), Нови Сад, Радослав Кајганић (Зака), Станимир Хаџић (Аџа), шећерана, на енглеском