Најзад одсуство. Укупно друго - неки би ишли кући и по три-четири пута - и овако касно, скидам се за два месеца. Али јебига, интерно наређење да оваква места буду максимално попуњена до даљњег, јер Албанци на Косову опет нешто изводе, и пошто смо теоретски увек окружени непријатељима, свака суседна земља припада овом или оном блоку, осим што је Аустрија неутрална (али нас никад нису волели) а Албанија се слизала са НР Кином тренутно, па је слабо ко и ишао кући. Што је био притисак на живце, више се писало кући, и ја сам чешће телефонирао, и чешће смо пили кад сиђемо у град. Моркец ме навадио да пређем на гемиште (тј шприцер, са малом онтолошком разликом), скраћено гем, и потпуно сам заборавио на пиво.
Изманеврисао сам водника да ме пусти дан раније, воз ми иде у 21:00 (а већ сам у џепу имао карту за авион из Задра). И авион је био вечерњи, већ је био мрак кад је полетео. С десна, у другом реду, седео је фудбалер Слишковић. Решавао је једну страну скандинавке свих 45 минута лета, и на крају је пола било и даље празно. Ко зна на шта је мислио.
Једва сам ухватио авион од Сурчина до бусодрома у Београду, а тамо сазнао да је последњи бус за Зрењанин отишао сат раније. Шта да радим, ухватим локални бус до излаза, најдаље што може, што је ПКБ. Стао сам испод светиљке и псовао СМБ камуфлажну боју, ко ће ме видети. Још како сам потамнео од сунца, ни фаца не блиста. Срећом, стане ми неки камионџија за пола сата, а срећна је околност што нам је кућа између старог и новог прилаза са београдске стране, па свеједно куд је пошао, пролази довољно близу, само километар пешке. Прескочио сам капију и пробудио је. Го је спавала.
Десет мирних непомућених дана. Чак сам и судове прао. Го је тако слатка.
На једној од фотки видим да сам пушио ХФ... херцег филтер. Што је иста она шкија, само у облику готове цигарете. Нисам дуго остао на томе, испушио колико смо купили и вратио се на завијање. Није да је било лоше, него сувише лако, само извадим и запалим. Кад треба и да завијем, мање оде.