05-I-2012.: Дан казни

Синоћ се одвезао с Леном до њеног станчића па смо као одспавали нешто сати. Одвезао сам је на аеродром и одлетела је за Француску, на неколико дана. Одседа код другарице са часова јоге, која је сад у Ници. Нажалост, кад сам куповао карте (преко вебсајта који ми је препоручио чувени путник ypz_us са пепепеја), на другој страни сам добио валидациону грешку, због које сам враћен на прву, где сам исправио шта треба и прелетео преко осталог што сам већ унео, аха океј, одем на другу страну и завршим. Е цврц, није било океј, вратио ми избор на првопонуђени, тј од два лета за тај дан изабрао ми онај ранији, који у ствари стиже много касније јер пет сати преседа у Бечу, па има да стигне у 23:00 уместо у 16:30. Што је онда испало још горе, јер је одредишни аеродром (ваљда Марсеј) био у магли или мећави, па су слетели у Милано. Онда су чекали два-три сата да им организују аутобусе. Стигла, мртва уморна, у неке ситне сате, некако нашла другарицу и све се лепо завршило.

На аеродромском паркингу пресретне ме лик кога нисам препознао док се није представио - Звојша. Види види, сто година... нисмо се задржавали, ишли смо у супротним смеровима.

Био је неки договор да у повратку свратим до Њалтера у редакцију. Чак ме најавио као неко чудо, мада, било би ризично, тачно бих се успавао око девет, а било је тек седам. Таман да лагано одем кући, ал' ајде могла би једна кафа... и онда излазећи из Кнеза Милоша скренем десно на булевар, клопка. Јер ту не сме десно, то је нека месна логика да се убрза промет, планерима и мештанима ваљда има смисла, а мени је знак личио на оне шеме како скренути лево, можда чудно окренут, ал' пажњу ми је одвукло 200 људи, који су на ивичњаку око знака чекали тролејбусе и сваки час извиривали и искорачивали да виде иде ли њихов... те заборавим знак и скренем десно. Јесам расејан.

Ту, наравно, чека пајкан, спреман да извади тефтер са нумерисаним странама, јер каже једном кад почне да пише по томе не сме да га остави непопуњеног, мени одлази 5000 динара и скида ми неке поене са дозволе. Одиграо сам и ја свој део плеса, одуговлачио и затезао и правио се невешт, споменуо да сам гастос повратник и још се нисам скроз навикао какви су знаци овде, плус оних двеста што истрчавају да виде наилази ли тролејбус, да не буде да морам нагло да кочим... па, би ли 1000 било довољно? Само ми је дао пресавијено парче папира да турим хиљадарку унутра да се не види (мора да има камера около). Па, за 10€ сам имао улогу у комаду играном на отменом месту, и то у пару са професионалцем.

Успут покупим и неког стопера. Њалтер попиздео што се нисам појавио:

„> Оно јутрос књижи у свој портфолио као један од највећих успеха у животу. Ни УО у свом најкомплетнијем саставу, са све Соњом Лихт на челу, не би успео да постигне да будем виђен на радном месту у оно доба дана.“

Али, ето, прашта ми:

„Да си ме у 15 до осам обавестио, било би довољно да се избегне мобилизација протоколарног и безбедносног апарата („Доћи ће човек, ЗР табле, дижи рампу и не питај ништа! А ти, мала, кез од увета до увета и само нуткај” – добро, није баш мала, али ми се чини да јој увек прија чути). Искрено, од комплетне мобилизације, најжалија ми мобилизација мене (07:45 је било довољно да не кренем од куће). Иначе, кад ме у тако неко недоба виде тамо, испрепадају се да није почео рат или неко умро. Овога пута, нека прође овако (али само због стопера).“

Одспавао сам штогод и појавио се на послу у 10:30.

После чујем да је и Лена платила, 45€, што није на време уочила где се у метроу поништава карта. Такве смо среће... бар оно септембра 1999. у Будиму нисмо ми платили, а фора је била ама иста.

---

Спомиње се: Звонко Даричић (Звојша), Јелена Средљевић (Лена), Њалтер, ппп, на енглеском