27-IV-2013.

Јохана се ноћас омацила. Нисмо их још видели, не знамо колико их је, на тераси су под старим креветом, не може се прићи ни видети.

Направила мусаку од блитве, у истој стакленој чинији где пече хлеб, па смо однели Лени. Време прерано летње, +26 или јаче, брдо кемтрејлова на небу. Опет нема ведрог неба, имали смо само десет дана поштеде. Блага измаглица, не баш као на источној обали што је била, нешто лакша.

Паркирао на свом омиљеном месту, између угла и улаза. Отишли бусем на Нови Београд, након цик цак турнеје по киосцима, док нисмо нашли један што продаје карте а има исправне машине. На овој страни улице се зида нека сива ругоба од зграде, и вероватно су сјебали телефонске линије.

Тржни центар Ушће је одвратан. Иста графитно сива са тапетима са бајаги циглом или плочицама у сваком дућану - тако је намештено, дућани изнајмљују простор и или неће да улажу у уређење или не смеју ни да пипну или мисле да је добро и овако. Исти дућани као и у САД - мода, игре, накит, мобилни и таблети, кафићи и брзождери (којих је нешто мало, не воња баш по индустријском хлебу). Хрпа млађих ликова типа Дукета Нукета, мада мршавијих, са завојитим каблом у десном увету, исто кратко подшишани, иста тамносива одела, исте ципеле, мувају се по стратешким местима и изгледају на смрт озбиљни. Како и приличи, за више од сат ипо нисам чуо никог да се смеје.

Продају исто кинеско ђубре, само што је проглашено за овогодишњу моду. Обична сукња код Маркса и Спенсера (нема домаћих имена, осим једне сувенирнице) кошта 12.000,00 РСД, што је безобразлук, иста таква је 2000 у нормалном дућану. Нашли смо неки дућан, подаље од улаза, са безименим називом (А+Б или нека друга слова), где је Лена купила гомилу мајица, сукњи, шорцева и чега све, да има шта да обуче кад оде од недеље у Праг. Укупан трошак, као та једна сукња.

Носио сам еос40 ал' нисам шкљоцнуо ниједном. Ружно, нема срећних фаца. Можда клинци пред улазом, торбарили нешто добротворно, за неку децу из неког села, о којима се ништа не зна. Можда стичу неке поене или чак и паре, и важно радно искуство. Кад научиш да добијеш туце одјеба на сат и задржиш осмех, већ умеш да радиш нешто што се плаћа.

Док смо ишли ка излазу, приметим да смо „у ствари у матрици... види како се размножио агент Смит“. Лена рече „па не знам, где ти је дама у црвеној хаљини?“. Обазрем се и, гле, за две секунде је уочим и покажем прстом. Хаљина дуга до пода, дама старија од мене, али ето, тачно та црвена. Слатко смо се насмејали, једини смех који сам чуо у тој згради.

Цркли смо. Није трајало више од два сата, са све бусом, ал' су нас болела леђа, отекла стопала, и то у климатизованој згради. У Петерхиду носим седам кила шворценигера о упртачу, идем по неравном, често морам и да се извијам или сагињем, и не заморим се колико у тржном центру. И она се слаже, исти осећај. Каже да је чак и мирис исти као у америчким моловима, и она осећа исту нелагоду као и тамо, мада исто не уме да убоде узрок. Једно време сам мислио да је највише до хука климе, ал' то имамо и код куће - од наше климе, фрижидера, мирка, вентилатора у рачунарима, па нам није ништа. Можда је до комбинованих испарења од средстава за чишћење, свеже пластике и остале синтетике окачене свуда, те буке и милион бежичних дрангулија које засићују простор својим таласићима. Не знам и не занима ме, следећи пут пазаримо било где другде, или остајем у стану да одремам.

Покушао сам да јој отчепим сифон под лавабоом, за шта смо купили и нове папагајке (на месту где сам се зарекао да ме неће видети више, па је ушла да их купи), и операција је успела, пацијент црко. Комад цеви од сифона до зида је био труо, рупа до рупе. То ће морати газда да среди. Лена се иначе крајем маја сели код неке другарице, која је остала без цимерке (која се запослила у Енглеској и одлази за коју недељу). Имаће отприлике исто места, само већу кујну и купатило. Другарица има око 35 година, студира скулптуру.

Мислили смо до Петерхида кад се вратимо, ал' тако цркнути смо прилегли чим смо стигли, па вечерали и онда причали са Го. Нова брљотка са авиопревозом, фала Конгресу, диже цене на свим летовима, што су ваљда и хтели, а она покушава да ухвати карте пре него што то ступи на снагу. Неши још није готов пасош јер још нема социјални број, или је тако нека збрка, редовна бирократска. Стенли можда долази а можда и не, опет је ушао у циклус паника-потиштеност-срање, кад је видео колико тога би требало да среде пре селидбе овамо.

---

Спомиње се: Горана Средљевић (Го), еос40, Јелена Средљевић (Лена), Јохана, мирко, Ненад Бергер (Неша), Петерхид, Стенли Бергер, шворценигер, на енглеском