јуни 1960.
Кад су ме први пут послали у пазар. Дућан је био два ћошка даље, само је требало да пређем пругу код првог. Био је рампаџија са кућицом, нешто 4х4, ено још стоји само нема њега, унутра су релеји од аутомата, а ни то не ради јер пруга једва да ради (видети шта се догађало 2018. и наредних година). Имао је и барјаче црвено, и фењер кад је ноћ. Фењер је радио на уље од репице, сија светлије од петролеја. То су нам уље после подметали као боље од сунцокретовог.
Требало је да купим "за пет динара квасца", што је био пакетић од ваљда 1,5х3х5цм, у месарском масном папиру жив квасац. Тезга ми је ваљда била мало изнад главе, али ме дућанџија препознао и питао шта ми треба. Те сам то тако пазарио и донео кући. Што је најстарији случај што памтим да сам обавио некакав задатак сам самцит. Сећам се да је било дивно време, право ведро летње јутро.
Паде ми сад на ум да је ћале више пута спомињао израз „колонијална роба“, што сам ја мислио да је неки општи назив за сапун, пасту за обућу, зачине и тако којешта што није нека група за себе. Сад сам мало претраживао, и видим да се израз спомиње у државним објавама код јавних набавки, и да ту спадају основне намирнице - брашно, пиринач итд. Но, кад сам се тога сетио, било ми је смешно због назива, јер... роба из колонија? Ајде. Наше колоније сигурно нису биле.
У тој кући је канда увек био некакав дућан, са паузом седамдесетих и осамдесетих. Оно, од деведесетих је скоро свака кућа постала дућан, јер је преко пута do 1971. никла новоградња 25. мај, остатак до пруге 1980, а онда кад је кренуо приватлук деведесетих, дошло је дотле да од првог дућана код рампе па све до почетка улице укупно четири куће нема регистар касу. С наше стране, била је месара код Крпариних, одмах до Учубића, ту су биле одличне виршле са укусом виршли, онако розе, а паризер је био од исте масе само онако дебело. После се, крајем шездесетих, отворила и продавница пића тачно преко пута од нас (код Ђуђе, али није она то држала, него њеног мужа сестра са мужем), где се није точило него само продавало на флаше, па је онда друштво локало на флаше. Нарочито кад је кампања, па се од шећеране наређају трактори до пола улице, онда трактористи ту полегају на травњак па удри по пиву. Трансформаторска кула, на ћошку до дућана, је била вазда запишана страга. Добрих 20 година након затварања тог дућана је зид још мирисао онако.
И онда је код шећеранске капије био онај киоск.
Сећам се и те госпође из краја, бакине другарице с посла. Неуобичајено дебела за та времена, буљоока, чудног имена (далматинског) и чудног склопа вилице и уста. Ово на њој је ваљда недељско за излаз. Ове друге, са цвикерима за сунце, се једва сећам, ваљда је и она с посла.
Обратити пажњу на лика у купаћим, даље низ улицу. Вероватно се купао на Багеру па иде кући. Тада је било сасвим нормално да се по крају иде само у гаћама док је купањац, или вози бицикл, бос или у апостолкама*, све до осамдесетих, кад се нормала променила и одједном се очекивало да се има бар још мајица или шорц, мада и даље наиђе понеко у гаћама и нико се не буни.
Ту негде смо отишли, ћале и ја, у госте код његове старије сестре, од Бртога ваљда пето село, некакав Четинац или тако нешто. Тетка је била фришко удовица, неко јој је упуцао мужа зимус, мало закаснела освета за нешто још из рата. Чак се и знало ко је и ником ништа, или бар мени нико ништа није причао, чак ево ни не знам ко је ту био на којој страни. Делује ми да је тај мој теча био богатији, домаћин човек, кућа повелика и солидно зидана, све двапут веће него што је деда имао. На оно фотки што је остало, делује као крупајлија, са дужом косом, углавном ведрог лика, види се да му добро иде.
Оставио је четворо деце - Јару, која је била за главу виша од осталих и баш лепотица, плава и витка, сина нешто мало старијег од мене, још једну ћерку исто плаву али нижу, и једног сина којем нисам могао да одредим године, јер је био нешто поремећен у развоју, могао је имати било где између седам и једанаест година а није умео да говори, ма ни да хода како треба, био сав мршав и на крају завршио на некој клиници. На последњим фоткама (1972?) изгледа скоро исто као тада.
Из тог гостовања има подужа серија фотки, ћале се баш расекао. Но, на свима има превише лица за замућивање, а премало амбијента - виде се те тарабе, и на једном месту део куће, и један бик.
Сећам се само да је аутобус ишао само до Ваљинца, а одатле смо пичили пешке нас двојица, летњим путем, и некако сам успео да се не распекмезим и дречим како ми је тешко и не могу даље. Ваљда тај ваздух.
Била је ту и ћалетова баба, не знам зашто, обично је седела у Бртогу код ћалетовог стрица.
Сећам се нешто и тих њихових великих просторија, ваљда амбара за складиштење летине и сточне хране, ногоступа за прелажење преко ограде (једна летва на пола висине, подупрта кочевима на обе стране ограде), неке оградице, доста простране, где је тај јадничак боравио док су други заузети, и дуге падине иза куће (са још ограда и ногоступа) где сам ишао да се играм са ово троје. Тј Јара је већ била мало велика, ишла у школу ко зна већ који разред, а ово двоје мало приглупи за мој појам („да ти причам причу, где волови ричу, и где краве серу, теби за вечЕру“, са баш тим нагласком, да би се римовало).
У повратку смо ишли кроз треће село, ваљда је наишао неко ко је ишао туда, запрегом, па нас је повезао. Тамо је ћале имао неку тетку, па ајде да свратимо. Ту нас је ухватила, док смо код ње седели, поприлична олуја са крупним градом. Ту ме убоде оса у десну обрву, и срећа у тај град, па су ми привили неки крупан комад у марамици на то место, и брзо је прошло.
----
* звале су се апостолке ваљда зато што су апостоли носили синтетичке ђонове увезане синтетичким ремењем. Западније су се звале јапанке. Нисам их носио до 1964, кад су их већ сви имали, ваљда Југопластика Сплит. Нису дуго трајале, откинуло би се где се ремење спаја са ђоном, или би се ишчупало из ђона, што би се често крпило комадићем жице или омањим ексером.
Спомиње се: 25. мај, Багер, Бртог, Ђурђа Мићуловић (Ђуђа), Јара, Учубић, шећерана, на енглеском