08-VIII-1995.: Стонси

Видим да сам у 2:24 на сезаму нешто коментарисао Мађар Хирлап (мађарски вестни лист - овдашње највеће дневне новине, формат је негде око А1 кад се отворе, треба ти послуга да придржава другу страну). Изашла на насловној страни горе лево ситна вест да је госпођа са цветом у коси напустила добронамерног грађанина, јер јој је „постало јасно да се за прву даму државе тражи нешто са краћом сукњом", што је било илустровано само једном од стандардних слика споменутог грађанина са умерено сконцентрисаним изразом лица а без госпође“.

Што ће рећи да смо бар дотад били у фирми, па онда преко да дремнемо.

Свеједно, Го и ја смо стигли на бус доста рано, вероватно пре 8. До бусодрома у Геменцу има једва километар ипо, није проблем. Имао сам довољно форинти, не баш превише, биће плата кад се вратимо. Дивно време, прави летњи дан.

У Пешту стигнемо на време, па шврљамо сокацима, чекамо заказано време. Као да смо делом код куће, на сваких десетак метара се чује неки нашки. Срела је и неколико из разреда. Чули смо доста хрватског, па и словеначког. На Вацкој улици смо слабо чули мађарски, ту су само дућани и ту се сви окупљају, амбасада у ходу, и хрватска и босанска и југоска.

Негде пред неким хардверашким дућаном, мало ван главних улица, стојимо и гледамо у излог. Прилази Марко Јанковић, славни лик са Студија Бе, и креће плес очима. Укапира да смо га познали, и одмах „ћао, е, јел знаш где има да се купе меморије за хапеов ласерски штампач?“. „Знам једно место преко у Будиму, ал' тамо се фирме снабдевају, није дућан“. Онда ништа, јебига, ај ћао.

Тачно у 17:00 смо пред Жербоом, великом шећерницом (тј посластичарницом) на Вацкој, где се окупила банда са сезама. Већ сам позаборављао ко је тада био тамо, осим Шкрбе. Нисмо се нешто ни на сезаму расписали наредних дана (можда у групи олдвејв, ал' те поруке немам), тако да напросто не знам. Слабо је памћење, крхко је знање.

Организатори концерта су строго забранили уношење боца, фоткалица и уређаја за снимање, па су сочива имали само они што су паркирани релативно близу. Остали су дошли најмљеним бусом, и нису се усудили да у њему оставе фоткалице, никад не знаш кад је возач ту кад није. Те нас је неко ипак сликао тамо, али фотке никад нисам видео. Туга је тај хемијски поступак.

Отишли смо на ручак/вечеру у неку рупу близу аутобуске, нешто узано, мрачно, штогод штрокаво, седишта дрвена (вероватно из старог вагона), келнери надркани - али пиво одлично (е да и Мађарска има добро пиво, најзад), а бечка шницла (ака bécsi szelet) је величине слоновог увета.

Онда смо сви отпешачили до Nép стадиона (што наши новинари зову Неп, а значи народни), па смо се нас двоје загубили од осталих док смо тражили где да стојимо. Покушали смо прво тачно у средини, десетак метара иза фронта, али чим су месне звезде (биће Хобо блуз бенд) засвирали, од физичке силе звучног притиска, из одокативних шездесет квадрата звучника, ми је било поприлично тешко да дишем, па смо се померили десетак метара удесно, где сам већ могао да дишем нормално.

Кад су Стонси изашли на сцену, били смо већ набијени као сардине. Руке доле или горе, али нећеш махати рукама око себе. Дефинитивно сам се откачио кад су распалили „Симпатију за ђавола“. Ту негде је почела и киша, до лаката. Ниже од тога није могла да допре. Свима мокре главе и рамена, али у врелини масе не смета ништа.

Публика је, очекивао сам, мешана, од раних тинејџера па до доста старијих од мене. И знали су речи већине песама. А у културном смислу ми је ово значило да још негде живи нешто тог духа раних седамдесетих, а и да то „још негде“ такође постоји, и да је наш принудни солипсизам... напросто принудан и привремен, проћи ће и ово и вратићемо се у свет. Који до даљњег остаје ампутиран и чека нас. Кад год да нас пусте из кавеза.

После концерта, негде око поноћи, надали смо се да одемо до kelleti pályaudvar (западна железничка), а до тамо ћемо метроом. Али, док смо стигли, прошла поноћ а метро се отвара у 05:00. Дакле, да чекамо.

Спомиње се: 04-X-2021., Геменц, Горана Средљевић (Го), Градивој Шкрбић (Шкрба), олдвејв, сезам, на енглеском